Јокановића кућа је редак примерак сачуване куће старога Ужица с краја 19. и почетка 20. века. Она је данас део ужичког Народног музеја и Ужичани су поносни због тога. Ипак та вишедеценијска равнодушност културне јавности на нестајање и унуштавање не само појединачних старих кућа, већ читавих квартова старог Ужица, заиста је забрињавајућа. Зар је могуће да смо тако лако и прећутно дозволили да губимо свој индетитет када су нестајала градска генерацијска обележја. Од ране младости сам посматрао како нестаје старо Ужице, како се у времену и повећању темпа живота губе са тим обележјима сећања на породице, на људе, како Ужице губи своја обележја, свој градски дух у свакодневници безначајних тема, у корупцији и јурњави за новцем.
Одговорност за уништавање баштине града не сносе само политичари, већ и урбанисти. Они су у спрези са политичарима лако отписивали аутентичне градске целине и жртвовали их некаквим квази-модерним пројектима, пре сивилу и хладноћи бетона.
О културним и духовним потребама младих, оних који долазе, готово да никог није било брига. Данас већ постаје тешко сетити се некадашње Царине, Белога Гробља или Житног пијаца, данашњег Трга партизана. Све је то нестало пред псеудо-пројектима и агитпроповцима (агитовање и пропаганда) али и пред онима који су што пре предали забораву своје сеоске завичаје и уселили се у куће са три или много више бетонских плоча.
Али нису сви тако радили као овде у Ужицу. На пример у Ваљеву, који није усамљен пример, Тешњар су бранили свим средствима и одбранили. Замислите данас спашене и адаптиране куће и дућане ужичке Царине или доле на Мегдану, па и Доње ужичке чаршије, како би се све то уклопило у обновљени Стари град, Касапчића мост итд. То би била неупоредиво веће културна и туристичка понуда од ове досадашње хаотичне и скромне.
Нажалост, ова појава није прошлост, посматрали смо хладно како преко ноћи нестају старе куће, као што смо посматрали како нестају старе куће на Росуљама, попут оне која се налазила изнад Цере вулканизера, преко пута кафића „Код Града“, у бившој улици Вита Пантовића, данас Краља Петра Првог. Она је једне суботе нестала под мистериозним околностима. Све је склоњено, остао је један стари бунар као чудан симбол ужичког градитељства… У то време, пред крај деведесетих, сви су се правили невешти и кад су на Дражића кући у строгом центру града избијена три отвора на фасади, ту је данас продавница, а та стара кућа, изграђена 1900. године, изгубила је свој изглед, лепоту и архитектонску вредност и просто је невероватно да то никоме није засметало.
Општински урбанисти као да нису били свесни злочина који чине према граду, лако су давали дозволе и нису се ни за корак померили од оних који су те дозволе раније издавали под политичким притиском. То заиста није било добро за тадашњу нову власт, која се иначе позивала на велику љубав према завичајном граду. То није добро ни за оне који су на тим местима подизали нова бетонска здања, јер у њима ти који су се доселили нису нашли срећу породичног дома.
Пратио сам нестајање старог Ужица, његовог посебног духа. Писао сам у новинама, критиковао, предлагао и ником ништа, док се нису појавили у руковоству града Бране Митровић и Немања Нешић, рођени Ужичани. Тек тада су почеле неке ствари да се у Ужицу догађају што се тиче градске историје и сећања и чувања градског ерског духа. Затим сам схватио да треба да искористим неке ствари које сам радио од ране младости, снимао сећања старих Ужичана на касетофоне, диктафоне, прикупљао старе фотографије, не знајући шта би са свим тим сећањима, фотографијама, чланцима…
У међувремену сам омудрао, и схватио, да је – кључ бесмртности једног града и његових становника живети живот вредан сећања. Решио сам да та сећања, које потврђују фотографије, уобличим у нешто што се може назвати ужички незаборав. Уз помоћ пријатеља, рођених Ужичана, основали смо удружење и електронски медији и свему томе дали име „Ужичанствено“.
Наш основни циљ је ужички незаборав, до сада већ у тај незаборав смо узидали 1400 чланака са близу 4000 фотографија и то је свима дато на коришћење бесплатно… Потенцијал мог четрдесетогодишњег сакупљања сећања и фотографија и писања је негде око 10 000 чланака и 30 000 фотографија. И то није крај. Ужичанствено се свакодневно допуњује. Ја сам већ у значајним годинама и иако ме овај рад усрећује, потребне су млађе снаге. Радио сам ја много тога из љубави према родном граду, а први пут имам данас подршку града и Ужичанствено свакодневно напредује.
Планирамо да направимо пројекат и оснујемо видео продукцију, да и на Yоутубе отворимо канал и дамо материјале телевизијама, да се и на тај начин приближимо млађим генерацијама. Ужице једино има „Ужичанствено“, може да живи живот вредан сећања у свом ужичанственом незабораву.
