Данас ме води сећање у рану младост, помажу вредне фотографије, на сам крај Великог парка. Брана, нестали слап, вода која пада, Доварјаши се купају, Ужичани пецају на језерцету бране од електро централе, у чијој згради раде неке чудне машине, а у околним просторијама станују неки посебни људи. У дну кањона иза бране у Гроту, Ђетиња се отима и руши, ту у подножју Забучја испод Ђавоље стене, на самом крају прелепог Великог парка, сна Ристе Тешића, кога исани на самом крају 19. века. И данас када жубори Ружића источник „двоуста невеста жеђи“, као да се чују речи Миладина Радовића: „Он начини парк, пошуми сва брда и потоке, погради путеве, начини воденице и рибњак у Парку – купи неке чамце за воду,“ Од тада све што се генерацијама лепо догађало у том рајском делу Ужица, Великом парку, већ се догађало у Ристином сну, а тај источник је посебна прича.
У основи свега је љубав. Срели су се њих двоје и родила се љубав да траје. Професор ужичке гимназије, Добросав Ружић, књижевник и државни саветник у Великом парку, упознао је своју будућу супругу Олгу Орловић. И на том месту, у подножју Забучја, подигао чесму 1894. У време када је Велики парк добио коначно просторно уобличење.
Горе Ђавоља стена, мој повод за назив колумне у новини ужикој, повећи блок стена које штрче према Ужицу, као какве ђавољске буљаве очи из шумовитог Забучја.
Сећање ме не вара, ту крај источника хладовити простор дрвеног павиљона над браном. То је био простор изграђен дрветом од стубова, који га носе, до крова на две воде. Дрво је офарбано у зелено, спојило се са околним зеленилом борова и уз саму Ђетињу жалосних врба и са неком потпуно чудесном зеленом бојом реке, у којој је и одраз кафане са свом својом лепотом од људи ужичке боемије, којој је баш ту дуже време током лепих дана у години била друга кућа.
Слике сећања ми извиру као вода источника љубави. Недељно пре подне седе ту опуштени Ужичани у свечаној атмосфери на дрвеној тераси, за столовима око источника, а у наткривеном делу боеми, познати шнајдер, ветеринар, зубар, професор, наш омиљени ужички Циганин Драго Вулетић са својом гитаром и преозбиљним лицем правилних и лепих црта. Као да га сад гледам у тако госпоственом и одмереном ходу са гитаром у руци, како се враћа из парка. За боемским столом повремено се зачује лепа песма и прелије се талас смеха на сву свечану атмосферу кафане. У самом заклоњеном ћошку вењака ужички картароши, њима насупрот звече домине. Ипак, у центру пажње је тај дупли сто за којим се окупила ужичка боемија. Мој отац Влајко, спортиста свом душом, коме је било страно пиће и дуван, међу ужичком боемијом је имао заиста добре пријатеље. Ту у кафани као да их није примећивао, али зато сам ја упијао све што је долазило од стране ужичких боемских племића. Упркос оцу ужичком спорском принцу, у животу ми није била страна ни ужичка шега, кафана, њена атмосфера са свим „пороцима“ који се могу у њој наћи.
Тада, када смо недељом ишли у ту посебну ужичку кафану крај источника, пио сам малину са том посебном водом, уз мирисне ћевапчиће Груја роштиљџије. И сваки дан који памтим на том месту био је сунчан, прелеп дан, као и мој први пољубац са предивном Ужичанком, девојком Славицом из економске школе.
Све до изградње пруге Београд – Бар, Велики парк је био једна велика љубав. После изградње спорске хале годинама је уништаван, бетониран, асфалтиран, дрвеће сечено. Претворен у велику спорско музичку позорницу у којој се кампује и лудује. А у мом сећању пред недељни ручак павиљон у парку се празни, само остају породице које су те недеље изашле баш ту на недељни ручак. Време за незаборав.
