Прва фотографија је поглед са виса Белог гробља. На овом гробљу Ужичани су престали да сахрњују своје мртве када је отворено 1888. године ново гробље на Доварју. Фотографија је настала при крају двадесетих година 20 века. Велики домет фотографије, Илије Лазића. Доминирају Црква, Гимназија, лево од ње је нова школа. Иако је мало даље од центра Трга, тада званог Светог Ђорђа, тадашњег и данашњег ужичког центра духовности и просвете, следи прича о школи на “Липи”, њеном делу који је у склопу зграде данашње ОШ “Душан Јерковић”. Приповедање је подстакнуто ужичким чуварама сећања. Кад је завршена, у њу се 1925. године, уместо Друге основне школе, уселила ужичка Учитељска школа, која се управо тада издвојила из састава ужичке Гимназије. Данас је та зграда део мени лично најдраже Основне школе “Душан Јерковић”, у којој сам стекао прва знања.
Било је то 21. априла 1912. године. У канцеларији Грађевинског одељка Начелства за ужички округ доносе се важне одлуке за развој ужичке вароши. Предходне 1911, наручен је пројекат за Другу основну школу од мало познатог архитекте Троменовића, који га је завршио у децембру исте године. Ужичани су решили да се школа озида и наткрије до 1. октобра 1912. Са предузимачима Јовановићем, Грковићем и Јанковићем, договорено је да нова Основна школа буде завршена до 1. августа 1913. године. Али, Балкан је то. Започињу Балкански ратови, затим Први светски рат, ништа се не ради 8 година. Ко је могао да мисли о градњи нове ужичке основне школе?
Већ у првим годинама по завршетку Првог светског рата, у ужичком крају се отварају велика градилишта на којима ће многи руски емигранти наћи запослење и постати Ужичани. Све до новембра 1919. године, Ужичани нису размишљали о основној школи. А онда, све испочетка. Прво је инжињер Јездимир Нешовић саставио предрачун радова. Затим је 24. марта 1920. комисија за колаудовање-ликвидацију, како су то тада звали, закључила да је током окупације нестало или уништено много тога. Већина грађевинског материјала од песка, кровне грађе, црепа до саме нестале скеле, које су биле постављене око целе зграде. Упорни Ужичани ипак приводе радове крају, београдски супервизор свих рачуна за изградњу ове ужичке школе, познати архитекта Светозар Ивачковић, заједно са комисијом 16. марта 1920. године закључује да је градња школе завршена. План приземља школе са потписом архитекте Ђ. М. Троменовића данас се чува у ОШ “Душан Јерковић”, а остали подаци се налазе у ужичком Историјском архиву.
Сада нам треба стручњак, наравно из Ужица, те др Гоца Лазић пише: “Школа на Липи је спратна грађевина, слободно положена у простору. У спољашњем изгледу истиче се средишњи ризалит и два бочна крила, са посебним улазима за женску и мушку децу. Обрада бочних делова је конзервативнија – изведена је хоризонтална подела приземља и спрата кордонским венцем, а испод прозора су уметнута парапетска поља. Средњи ризалит се истиче и конструкцијом и декорацијом. Прозори су вертикално одељени пиластрима са стилизованим дорским капителима. У приземљу је скол од камена, а кровни венац је фино профилисан, са балустрадама над оба улаза. Иако је на први поглед уочљива академска орјентација овог здања, нарушавање четвртасте структуре хоризонталне и вертикалне поделе слободним решењем средњег ризалита, указује на то да је пројектант усвојио понешто од архитектуре сецесије.”
У току Другог светског рата су у другу ужичку основну школу су сметили људе “на принудном раду”. После рата до 1956. ту је био Дом армије и најзад, после разних догодовштина, опет Основна школа “Душан Јерковић”, школа на “Липи”.
И на крају представљања ове ужичке знаменитости, да кажем нешто о човеку чије име школа носи. Душан Јерковић је рођен 1914. у месту Ога, у Срему. По занимању учитељ, пред Други рат је био на служби у Факовићима у Босни. Међу комунистима је важио за “напредног учитеља”, ма шта то значило. Био је члан треће групе окупљене око удружења “Вук Караџић”. Као резерни официр, учествовао је и у Априлском рату. На партизанском састанчењу команданата у Горобиљу код Пожеге, именован је за команданта Ужичког партизанског одреда. Помиње се као учесник у окршајима код Вироштака, Ваљева, Љубовије, Пожеге, Трешњице, Карана, Косјерића и Прањана. Истако се у свим акцијама које су партизани у Ужицу радили да освоје власт и као важан учесник у њој. Највише је био запажен у организацији нечега што би се могло назвати “привредни живот”, као и у снадбевању партизанских јединица и грађана у Ужицу. Погинуо је с Радничким батаљоном у борби на Кадињачи. Његово мртво тело окупатор је изложио на Житној пијаци да би застрашио Ужичане, а потом су га спалили на Доварју средином децембра 1941, где је она спомен чесма испод гробља.
Коментари за фотографију колектива:
Гордана Којадиновић: „Баш их је лепо гледати, сви некако отмени, умерени, господски, баш какви треба да су просветни радници.“
Мијодраг Дробњаковић: „Друга десно, стоји, Лепа (учитељица глувонемих), пета, Ружа Јојић (учитељица из предшколског), Друга десно, стоји, Јелена Ковачевић, четврти Видосав Тешић, шеста наставница српскохрватског (заборавио име), седма Оливера Васовић, девета, Пиња, једанаеста Милица Петровић, тринаеста Вера Ћирић.
Бранислав Млађеновић: „Ја сам те године завршио осми разред. Препознао сам Вита Ћуричића историја, Драга Димитријевић српски, Оливера Станимировић, Васовић (разредна) биологија, испод Вита треба да је Војо Шевкушић физичко, можда горе стоји Шуманац математика и наравно Ђорђе Керковић, директор.
Мирјана Петровић: „И моја васпитачица Ружа Качавенда до Вита.“
Предраг Ковачевић: „Моја учитељица Зора… Најлепша, седи друга с лева. Касније се одселила за Београд.“
Снежана Ивановић: „Моја тетка, сестра моје мајке, Добрила Зарић, наставница историје и географије, почела је у “Душану” да ради нешто касније. Преминула је 1990.г. у 53-ој години, на дан почетка нове школске године. Била је пуна љубави према својој професији, добра, вредна, отмена, прелепа, умерено строга. Припадала је плејади просветних радника који су оставили драгоцене трагове. Била је понос наше фамилије. Наша туга за њом никада није престала.“
Живко Остојић: „Б.Варга, Д.Жеравчић, Дрндаревић.“
