
На фотографији мој отац, Влајко Ковачевић проф, први ужички “дифовац”, на крају четрдесетих, ту на кеју, после одржаних часова у “Соколани”. Види се некадашњи дрвени мост, који је изграђен после рата, на месту минираног “Александровог моста”.

На фотографији мој отац, Влајко Ковачевић проф, први ужички “дифовац”, на крају четрдесетих, ту на кеју, после одржаних часова у “Соколани”. Види се некадашњи дрвени мост, који је изграђен после рата, на месту минираног “Александровог моста”.

Почетком двадесетих година највећа и највиша зграда у Ужицу, Гимназија – реалка, архитектонски понос града, постала је још виша – добила је још један спрат, трећи.

Осим променаде до Великог парка и назад, ту су се често догађали концерти, кермеси, љубави од подножја до врха Великог парка и натраг

Заиста је необјашњиво мало фотографија некадашње фонтане у “Парчићу”.