
На фотографији мој отац, Влајко Ковачевић проф, први ужички “дифовац”, на крају четрдесетих, ту на кеју, после одржаних часова у “Соколани”. Види се некадашњи дрвени мост, који је изграђен после рата, на месту минираног “Александровог моста”.

На фотографији мој отац, Влајко Ковачевић проф, први ужички “дифовац”, на крају четрдесетих, ту на кеју, после одржаних часова у “Соколани”. Види се некадашњи дрвени мост, који је изграђен после рата, на месту минираног “Александровог моста”.

Почетком двадесетих година највећа и највиша зграда у Ужицу, Гимназија – реалка, архитектонски понос града, постала је још виша – добила је још један спрат, трећи.

Учитељци су са профом Влајком 1960. градили “Влајков стадион”.

Ужичка легендарна кафана “Париз” била је Слогина ковница новца.