
На фотографији мој отац, Влајко Ковачевић проф, први ужички “дифовац”, на крају четрдесетих, ту на кеју, после одржаних часова у “Соколани”. Види се некадашњи дрвени мост, који је изграђен после рата, на месту минираног “Александровог моста”.

На фотографији мој отац, Влајко Ковачевић проф, први ужички “дифовац”, на крају четрдесетих, ту на кеју, после одржаних часова у “Соколани”. Види се некадашњи дрвени мост, који је изграђен после рата, на месту минираног “Александровог моста”.

Најпознатији ужички молери између два велика рата, а и после, све до средине седамдесетих година 20. века, биле су газде Спасоје Рајковић, звани Цар, и Ратко Старчевић.

Мојим деди и баби Витомиру и Мари је добро ишло првенствено због тадашњих великих инвестиција државе у Ужицу.

Већина је заборавила да је у Парчићу била лепа фонтана.