Prelomni trenutak u Jugoslovenskom roku događa se krajem šezdesetih godina 20. veka. Do tada su Vokalno istrumentalni sastavi dolazili u kontakt s publikom na igrakama, gitarijadama, gde su sticali i prva iskustva. Publika ih je ocenjivala na licu mesta, dok su muzičari saznavali šta publika od njih očekuje. Fanovi rokenrola tada nisu mogli “uživo” da čuju svoje idole, nalazeći im zamenu u sastavima koji se u ogrommnom broju formiraju širom YU rok scene. Tako se i srpski sastavi klasifikuju prema tome sa koliko uspeha imitiraju svoje inostrane uzore. Međutim, ukusi su se postepeno menjali, mnogi YU kompozitori nove generacija stvaraju hitove i prilagođavaju ih ovome podneblju i ukusu. Pesme Arsena Dedića, Karla Metikoša (Matt Collins), Alfons Vučera, Draga Mlinarca parirali su “uvoznim” hitovima, tako da domaći sastavi proširuju svoj repertoar i počinju da predstavljaju sopstvene pesme. S vremenom se javlja sve više talenata, koji pišu sopstvenu muziku, i u prvo vreme je predstavljajući s velikom tremom publici. Ali kada su naišli na opšte prihvatanje, reperoar im se sastoji od 50 odsto sopstvene muzike. U Užicu prva rok grupa koja komponuje sopstvene numere su Vihori. Godine 1967. dolazi do selekcije među užičkim rok muzičarima, od najboljih pojedinaca iz “Veselih dečaka”, “Meteora”, “Smaka sveta”… Sve ovo ima veliki uticaj na užičku rokenol scenu, prvenstveno s pojavom atraktivnih šoumena VIS “Vihora”, koji postaju uzor generacijama mladih užičkih muzičara.
Godine 1967. godine u Titovom Užicu, na novom užičkom trgu, spomeniku revolucije, čule su se neke nove vibracije u kasnim popodnevnim satima iz radionice za popravku liftova “David Paić”. Čvrsti ritmovi i reske solo deonice veoma brzo su zasmetali starijim zaslužnim građama, a akteri su bili “Vihori”. Gitarista Pavle Zarić Ricko je osetio novo vreme, da nova užička rok grupa mora imati finansijera i menadžera, pa ga nalazi u zaljubljeniku u rokenrol, dobrostojećem majstoru za servis liftova, koji je u “gradu liftova”, kako su prozvali Užice posle izgradnje Trga i nekoliko solitera, došao iz Trstenika. Zvao se Miroslav Stefanović, od Užičana nazvan “Badžo Liftažija”. On finasira kupovinu vrhunskih istrumenata, do tada neviđenih u Užicu: gitarsko pojačalo VoH AC 100, gitarske vah-vah pedale, buser. Razglas Echolet 2 x 100 vati. Ritam gitara je bila dvanestica Framus sa ugrađenim magnetom, bas gitara Voh violin, ista kakvu u to vreme koriste Bitlsi, koja je uključivana u pojačalo Fender. Ricko je svirao na gitarama, koje su bile “Fender Statokaster” i “Hofner”, i skupio ekipu: Rade Tanasković – klavijature, Milomir Savić Lomec – bubnjevi, Nenad Zagorac bas gitara i vokal. Počeše sa probranim repertoarom poznatih svetskih hitova šezdesetih godina. Odmah su deklarisani od boraca u “gradu Titovom”, da kao “produkt trulog zapada”, kvare Titove pionire i omladince, koji su se redovno dokazivali na radnim akcijama i skupljali poene za “svetlu budućnost”. Ipak taj novi stil zvan bit muzika, s pojavom Vihora će biti u Užicu zamenjen nazivom rok muzika, dok će njeni akteri dobiti naziv rokeri.
“Vihori” odlaze da vežbaju i sviraju čajanke u Ferijalni dom, koji je 1966. otvoren na plaži, sklanjajući se što dalje od Titovih boraca. Iz grupe vrlo brzo odlazi nastavnik muzike, Rade Tanasković, zamenjuje ga klavijaturista Jovica Mitrašinović. Nekoliko meseci kasnije Ricko poziva na jednu od proba Đorđa Vasića. Ostaje u Vihorima i zadužen je za “specijalni repertoar” – najčešće su to hitovi skinuti s Radio Luksemburga, Radio slobodne Evrope. Tada je glavni vokal i voditelj programa bio Milomir Savić Lomec.
Početkom 1968. dva člana Vihora Lomec i Jovica su u vojsci, Nenad Zagorac se seli za Beograd. Poslednji uspešan nastup prva postava Vihora ima u Bajnoj Bašti. Ostali prave audiciju po kojoj u sastav dolaze: Memedović Vlajko Mendo – bas gitara, Dragan Petronijević Švrćo – ritam gitara, Stojan Marsilija Cole – bubnjevi, Bore Mihailović – gitara i vokal. U maju iste godine menadžer grupe Badžo potpisuje i prvi ugovor koji je potpisala jedna rok grupa u Užicu. Vihori se obavezuju da će sledećih godinu dana svirati rokenrol igranke u sali i na terasi Ferijalnog doma, a čajanke su ukinute. To su bile do tada neviđene igranke u Užicu. Vihori su se trudili da uvek budu sveži i aktuelni. Repertoar su satavljali Ricko i Đoko, snimajući s Radija top liste na magnetofon koje su birali za repertoar. Pomagali su im Srđan Novakov i Bato Bošković. Imali su i prevodioca devojku čudnog imena Gizela, kojoj je majka bila Nemica, a znala je i nekoliko jezika…
Koliko su Vihori kao rok grupa bili napredni govori podatak da su 1968. god. na svom repertoaru imali hitove kao što su Whole Lotta Love, Led Zeppelin, American Women kanadske grupe Guess Who. Za vreme svoga postojanja, do kraja 1971. godine, Vihori su veoma polagali na svoj imidž. Na nastupe su išli crnim “Kadilakom”, kasnije ogromnim plavim “Osmobilom”. Nastupali su u varošicama užičkog kraja, u Čačku, Kraljevu, Valjevu, Kragujevcu. List Džuboks ih je proglasio “rokenrol atrakcijom Jugozapadne Srbije”. Najznačajniji nastup su imali na jugoslovenskoj gitarijadi, koju je organizovao list Džuboks 1970 u čačanskoj hali sportova “Borac”. Tada su nastupile rok grupe iz Beograda, Zagreba, Kopra, Banjaluke, Čačka, Kraljeva, Užica… Žiri je proglasio za pobednike tadašnju Točkovu grupu Dečake s Morave, dok su Vihori dobili prvo mesto publike (4500 prisutnih). Vratili su se iz Čačka zadovoljni. Mladi Užični su ih dočekali kao da su osvoili prvo mesto.
Počeli su da razmišljaju o snimanju ploče. Ali sami, bez kapitala, bez menadžera koji se umeđuvremenu odselio u Trstenik odnevši opremu koju je kupio, Vihori su u dilemi – da li uopšte da nastave dalji rad… Jovica prvi rešava, odlazi na tezgu u kafanu. Đoko, Ricko i Mendo čekaju. Posle par meseci se vraća sa novim pojačalom, čudom tehnike za ono vreme “MEAZZI 666” sa ehom. Imalo je dva ulaza, tako da je i Ricko mogao da priključi gitaru.
Koncert koji su Vihori priremali i izveli u decembru 1970 u bioskopu “Partizan” imao je sve odlike profesionalnosti. Svetlosni efekti, članovi grupe u garderobi specijalno šivenoj za tu priliku, režiran nastup, plakate za koje je idejno rešenje dao Rade Vergović, a fotografiju uradio Dulanović sin, poznatiji kao Dusa. Ulaznice su bile tadašnjih 500 dinara. Sala bioskopa je bila puna, prodato je svih 712 karata. Oni uniformisani, solidno ozvučenje, ispunjavaju tadašnje sve rokenrol standarde.
Sviraju i nekoliko svojih kompozicija, od kojih je ostala u sećanju Rickova pesma “Šetao sam sam kroz grad”, za koju se može reći da je prva rok pesma, koju je napravila neka Užička grupa:
Šetao sam sam kroz grad,
tužan je bio taj dan
tebe kad sam sreo ja,
sve je bilo kao san.
Do juče smo srećni bili mi
al’ danas kad odlaziš ti
neću moći shvatiti to,
da sam sam, sasvim sam.
S’ drugima ćeš poći to znam,
i opet će tužan biti dan,<
al’ želim da kažem ti zadnji put,
volim te, ljubavi.
Do juče smo srećni bili mi
al’ danas kad odlaziš ti
neću moći shvatiti to,
da sam sam, sasvim sam…
Bili su prva grupa u Užicu, može se reći u Zapadnoj Srbiji, koja je imala hrabrosti, snage, znanja da se upuste profesionalno u rokenrol. O njihovom koncertu u bioskopu “Partizan” se govorilo mesecima, a pominjan je i u godinama koje su dolazile. Bio sam tada jedan od posmatrača u dvanestom redu, sedište 8, parter desno. Tek sada shvaćam šta me je u životu opredelilo da se bavim profesionalno rokenrolom. I da shvatim da u životu ništa ne dolazi samo, već da u sve treba uložiti izuzetan rad, trud i znanje. Hvala “Vihorima” zbog toga, jer to je i najbolji deo moga života.
Osim što su bili najprogresivnija rok grupa koja se pojavila u Užicu, svojim repertoarom i imidžom na nastupima Vihori su propagirali ekologiju. Tokom svoje karijere izvršili su uticaj na mnoge mlade užičke muzičare, koji će se pojaviti kasnije kao logičan nastavak u užičkoj rok avanturi. Što su izvršili uticaj na većinu mladih užičana, odraslih u urbanoj sredini, formirajući im muzički ukus, modni i životni stil.
Pevač Đorđe Vasić u specijalnoj emisiji TV5 o prvim užičkim rokenrol grupama 1997. god, rekao je: – “Vremena su se menjala. Mnogo momaka i devojaka su pustili duge kose, nosile su se patike “šangajke”, sve što se nosilo na Zapadu bilo je i ovde primenjeno. Pojavile su se kratke suknje “mini”, pa je bilo ono “kada vidiš ‘mini’, ti ga skini”, tako neka dobacivanja starijih. To je bila neka revolucija, tih mladih ljudi, tražili su svoje mesto pod suncem. Šta bi bilo karakteristično za Vihore. To da smo stvarno dobro svirali, sve pesme koje smo “skidali” bile su kao u “orginalu”… Mnogo smo radili, vežbali, zezali se. To je bio taj entuzijazam, neka pozitivna energija, uopšte smo je širili. Bili su tu i momci iz Užica Vela, Patak, Srđan, Bato Bošković, bila je to neka avangarda toga vremena. Bio je tu Nik, ustvari Dragiša Mirosavljević. Oko Vihora se sve vrtelo – i progresivna muzika i umetnost tog vremena u Užicu.”
