Moj deda Vićko bio je jedan od najnaprednijih užičkih pekara, a nije bio samo pekar, bio je i poslastičar. Imao svoju poslastičarnicu “Zdravljak” na glavnoj ulici… Tada, kada je taj zanat učio u Valjevu, zvao se “kifladžijski zanat”. Te 1955. napunio sam 2,5 godine, baba Mara takođe se bavila pecivima, radila je u Guduriću do penzije, gde su po njenom receptu pravili kifle, ali i ostala peciva. I ove današnje kifle i dosta peciva se rade po nekadašnjim Marinim i Vitomirovim receptima. Sa dedom sam, kad je lepo vreme, išao u Mali Parčić. Deda bi preko puta u trafici kupio Politiku, seo u Parčiću na jednu tadašnjih veoma udobnih klupa i čitao Politiku. U to vreme u Parčiću su postojala dva vodoskoka, a unutra su plivali ukrasni raznobojni japanski šarani. Mogao sam dugo da ih posmatram, kao i vodoskok na sredini okruglih bazena… Onda se pojavio jedan drugarčić, nosio je kiflu i počeo da mi maše njom, kao on ima kiflu, a ja nemam, i ja mu otmem kiflu. Kad je to video deda, brzo ustade, vrati detetu kiflu, a mene u naručje pa brzo kući, mnogo ljut. Kako smo ušli u dvorište on povika: “Maro unuk ti otima deci kifle u Parčiću! Odmah da si ispekla kifle da jede dok mu se smuči!”
Ponosan sam na svoje dede i babe šumadince Životu i Koviljku, na ere Maru i Vitomira. Prvi su proizvodili žito u plodnoj Šumadiji pod Bukuljom, a drugi su proizvodili najbolji hleb u Užicu. Da li ima li nešto plemenitije nego proizvoditi žito i praviti hleb?
Ostario sam, imam godina kao deda Vićko kad me vodio u Mali parčić. A Mali parčić je za Užičane kao dete. Nikad da odraste. Smestio se u geografski centar grada, u srce grada, da opravda ono da su parkovi pluća grada. Na mestu gde je danas, 1903. godine nalazila stočna pijaca okružena zgradama Pašićeve kafane i dućana, gimnazije, crkve, apoteke, Hotela Zlatibor, tada prvog i jedinog u gradu, prve štamparije, kasnije načelstva suda… Kako je užička varoš dobijala savremeni evropski izgled, to je ideja o izmeštanju pijace imala dosta pristalica, pa je već 1900. godine Okružno načelstvo naredilo da se pijaca izmesti na desnu obalu Đetinje na takozvano Vašerište, kasnije popularni “Buvljak”. Kao i uvek u prošlosti Užica je imalo one koji su se protivili nekim novim idejama, pa je tek 1903. godine “iz razloga održavanja čistoće i zbog interesa po narodno zdravlje”, Stočna pijaca je izmeštena na novu lokaciju.
Na predlog Užičkog planinskog društva, kojim je presedavao gimnazijski profesor Mihailo Živković, opštinski odbor je rešio da se podigne park pred gimnazijskom zgradom. Projektovao ga je inženjer Josif Šefček za Planinsko društvo. Kad je društvo započelo rad izgradnje Maloga parka, izbile su nesuglasice, jer se nekoliko trgovaca, koji su radili oko bivše stočne pijace, žalilo „da neće pazariti ako bude park na tome mestu“. Nisu želeli da shvate da je pijaca izmeštena, iako je to rešeno poodavno, a radovi su nastavljeni.
Užičani su prvo mislili da povade kamenje kojim je bila pokaldrmisana pijaca, koje bi upotrebili za popravke kaldrme po ulicama. Zatim su hteli da tu naspu peska i zemlje i naprave nekoliko lepih figura. Takav parčić bi bio urađen da nije bilo nesuglasica i spora, a onda je rad obustavljen. Nešto kasnije je urađena još jedna skica, koju je odobrilo Ministarstvo građevina. I tako su Užička opština i Planinsko društvo trudom đaka izgradili Mali parčić pred Gimnazijom. Parčić je završen 1922. godine. Užičani, oni iz starih užičkih porodica, su ga zvali i zovu ga i dan danas „Parčić“. Iste godine u Velikom parku, na stazama na Zabučju su popravljenje sve staze. Napravljeni su paviljoni od drveta, dva u Velikom parku, a jedan na Pori.
Bilo je potrebno puno vremena da se nekadašnji prostor Stočne pijace oplemeni i postane mesto za izlaske i okupljanje. U vreme predsednika opštine Dimitrija Vučičevića, Veliki park i Parčić doživljavaju pravi procvat. Uredne cvetne leje, uređene staze između grmova jorgovana i magnolija, bokora božura i krinova koji su opijali svojim mirisom, a krošnje lipa, kestena i borova svojom hladovinom mamile prolaznike da se odmore na klupama postavljenim na više mesta u Parčiću, činile su ga nezaobilaznom. Rastinje se čuvalo i negovalo. S jeseni bi se zatrpalo da se zaštiti od zime i mraza, a u proleće novi rasadi raznog cveća krasile su njegove aleje. Za vreme toplih letnjih dana sve se to zalivalo da bi Užičani uživali u toj zeleno oazi.
Vremenom je Parčić menjao svoj izgled. Više puta je preuređivan, mnogi koji su se pitali uvek su nešto dodavali, ali više su mu uzimali. Mada je menjao izgled, zadržao je “ono malo duše”, bio je ograđen sa 4 kapije na ćoškovima i još tri ulaza sa strne. Do ulice se nalazila česma koja je zahvaljujući predsedniku opštine Balši Govedarici vrećena sa Trga, gde su je bili smestili ispred Gradske kafane. Česmu je podigao opančarski esnaf svojoj opštini i tu kraj nje se sedelo na gvozdenoj ogradi u nedeljna popodneva ili uveče sve dok čedo policajac ne dođe da napravi red.
U sredini Parčića, ka kojoj su vodile sve staze, nalazio se pokriven paviljon kao podijum za muzičke nastupe, a i kao zaklon od kiše. U nedeljna prepodneva uparađeni u svečana odela članovi orkestra Doma JNA, predvođeni svojim kapelnikom Slavkom Buzurovićem, svirali su marševe i popularnu muziku na limenim duvačkim istrumetima na radost buljuka okupljene dece i odraslih, koji su posle koncerta odlazili u bašte hotela “Palas” ili “Zlatibor”.
Parčić je bio mesto prvih sastanaka i šaputanja, mesto gde se nekada za vreme odmora, onog velikog, pojelo nešto za užinu, a danas se popuši cigareta. Tu se pravio grupni snimak kao uspomena na školske dane ili onaj prilikom proslave jubileja. Odrastali su njegovi posetioci, ali je i Parčić odrastao mada podmlađivan, a vrlo često i nepotrebno preuređivan. Tu lepu monolitnu ogradu su mu skinuli, pa je svako pravio stazu gde mu je drago. Ni zagrađivanje žicom ni zasađivanjem niskog rastinja nije pomoglo u vreme velikog doseljavanja sa sela u Užice, da se ne ide van staza. Zatim su mu u sredini izgradili od ukrasnog kamena lepu fontanu, ali su se deca povređivala na oštrim ivicama, pa su je ulonili. Zatim su iskopali veliku rupu koja je trebala da bude nova fontana, pa su uvideli da to ne liči ni na šta, ostvljajući središni prostor Parčića u kamenu bez cveća, sa nekoliko klupa na kojima se odmaraju slučajni prolaznici ili babe i dede dok im unuci trče okolo po trvi i kidaju poneki preostali neugašeni cvet. A onda su u Parčićiću od nekih buba, jer niko nije vodio računa, napadnuti veliki borovi, pa su morali da ih poseku. Posadili su planski neko drveće, ali parčić je počeo da liči na očerupanu kokoš…
U jednom momentu prošlosti dogodila se poveća opasnost po Parčić. Na svu sreću, ostao je tu gde su ga neimari podigli iako mu je pretila opasnost da se pretvori u parking prostor i po nekim planovima i mesto gde bi se podigla javna garaža. To se događalo u vreme dok su na urbanističkoj vlasti bili oni koji nemaju osećaj za Užice kao rodno mesto. Ali zahvaljujući nekim uticajnim užičkim političarima, nije se realizovala ta glupava ideja koja je, na žalost, zadesila takav dragulj kakva je bila Sokolana.
Sve manje smo u parkovima, nekako su nam bliži Zlatibor i Tara, Parčić skoro da neprimećujemo. Nema više ni Deska Gujara da ga uređuje, pa ni Milomira da juri i opominje decu da ne gaze travu, čupaju cveće ili penju po drveću. Primećivali smo ga za novu godinu kada bi mu okitili borove osvetljavajući ga sa stotinama sijalica kad nas pod snegom ili okovan injem podseća na božićne čestitke. Od Velikog parka ostalo je ime, a Mali Parčić je samo imenom mali, veliki u našim sećanjima.
