Златибор је имао занимљиву ваздухопловну прошлост. У време Краљевине Југославије био је наш највећи једриличарски спортско-ваздухопловни центар. Радила је ту једриличарска школа, најзначајнија по броју полазника и освојених диплома у то доба. Једна изузетна генерација остваривала је снове о летењу на венцима Торника, Чиготе, Криве Брезе. Уз помоћ савременика испричаћу причу о томе.
Георгије Нинчић: – “Првог Августа 1937. године, на Београдској железничкој станици седео сам у купеу воза популарно званог “ћира” и са нестрпљењем чекао полазак за Ужице. Још у Београду у канцеларији Академског аеро клуба ја сам се пријавио за курс летења. Дежурни студент уручио ми је писмени упут и пожелео срећан пут. Још је додао: “Запамти, кад стигнеш у Ужице, зором, прво пронађи пекару и за доручак поручи врућу лепињу са кајмаком! После се распитај за аутобус који свакодневно вози за Златибор шофер Драгић!
По доласку Ужице веома брзо сам пронашао пекару и “доживео” врућу ужичку лепињу са кајмаком. пронашао сам и и “представио”се Драгићу. Кад је чуо да идем на курс у школу безмоторног летења, сместио ме је на прво место у аутобусу и ревносно ми је успут давао информације: “Мачкат, Чајетина, Палисад, Краљева Вода“. На последњој станици ми је показао једну стазу према школи. Кренуо сам усхићен кроз дивну природу, удишући пуним плућима златиборски ваздух. За десетак минута угледао сам два огромна шатора и високи јарбол са заставом, а недалеко од логора две беле једрилице и две групе ученика. Био сам узбуђен видевши овај призор. Мислим да смо овде долазили као деца, а да смо се већ у првом сусрету трансформисали у озбиљне и одговорне младиће. Следећи дан сам се укључио у групу са њима. Они су ме још истог дана упознали са свим прописима рада и живота школе и одвели до кревета са сламарицом. У великим шаторима смештене су спаваонице, кухиња, магацини хране, столарска радионица, ‘хангар’ за једрилице и опрему.”
Школа на Златибору почела је да ради 1935. године. Одмах по оснивању школе, прва група од 20 ученика, међу којима и три студеткиње, са стручним наставником летења Јоханом Волфом, пилотом из Салзбурга, уједно и управником школе, кога је ангажовао аеро клуб Југославије, стигла је 24. јуна 1935. на Златибор. Логор је постављен на ободу туристичког насеља, на измаку Тић-поља. Смештај је био у великим војним шаторима, а исхрана на казану. Убрзо су за наставнике летења обучени неки чланови-једриличари, посебно резерни пилоти. Међу првима су били Константин Ђорђевић Кока и Душан Недокланац, студенти технике из Београда. У радионици Академског аеро – клуба обучавано је неколико студената на изради једрилица по немачким плановима. То су углавном били школски типови “планери” за полагање “А” и “Б” испита “Цеглинг”, затим високо способне једрилице “Беби” и “Ренбусард” са “Ц” и више испите (односно значке). Летачки услови за стицање “Б” дипломе предвиђали су пет летова у облику латиничног “С” са задржавањем у ваздуху најмање по један минут, два лета да су извршена по ветру јачине 8 м/сек. Слетање мора бити извршено на одређено место. Услови за “Ц” су предвиђали један лет од 5 минута изнад тачке поласка.
Команда ваздухопловства је, поред целе опреме и метеоролошких иструмената, додала још три војника и то метеоролога, трубача и кувара, у дивној природи Златибора на Краљевој Води.
