Ту где се некад налазило “турско гробље” и део Ужица које су називали “Гробница”, после одласка муслимана спонтано је изграђен градски трг – Житна пијаца. По својој намени и по свему што је нудио, житни пијац је био центар Ужица. Сви су се са тим слагали и власт и грађани, који су ту куповали жито, сухомеснате производе, бели мрс, и сељаци који су ту одржавали вашере, као и лутајући циркузанти, који су високо изнад пијаца разапињали своје жице и конопце, по којима су акробате возили бицикле или изводили неке друге “ломиврат” вештине. Немци су ту 1941. подигли вешала, партизани су ту одржавали војне параде и политичке митинге. Љотићевци су 1943. одржали комеморацију својим изгинулим војницима у Сечој Реци, у битци са четницима, и команданту Лаутнеру, званом Милош Војиновић, зету Андрије Мирковића. После рата партизанска власт је прекрстила ужички центар у “Трг ослобођења”.
Коначно су победници у рату и револуцији петнестак година после рата одлучили шта ће са центром Ужица, тако што су решили да га сруше и да направе нови трг, који је добио име Трг партизана. Главна намена Трга партизана била је да чува сећање на партизанску борбу и њену славу. Да би још боље обављао такав задатак, на Трг је постављена повећа бронзана фигура Јосипа Броза. Ту, осим споменика Титу, није било места за ништа друго, Трг је био подређен намени чувања сећања на партизанску борбу и њену славу.
Шта се даље догађа објасни ужишки академик Љуба Симовић:
– “Времену у ком је трг пројектован и грађен, и циљу који је том пројекту постављен, та фигура је била довољна. Али оно што је могло да буде симбол једне идеологије, није могло да буде симбол једног града, и израз његовог идентитета. Седиште једног политичког мита није могло да се наметне као трајно седиште Ужица. И било је сасвим природно што је, када је тај политички мит потрошен и симбол на који се он ослањао, и који је изражавао, уклоњен са Трга. Међутим, уклањањем тог симбола био је само половичан потез: уклоњена је скулптура партизанског врховног команданта, али је име Трг патизана остало, чиме је показана наша склоност ка компромисима и политичким решењима, али и наше непознавање, и подцењивање значаја и вредности микротопонима.
После уклањања Титове скулптуре, овај абициозно замишљен Трг, који је некад био пијаца, све до данас је остао празан. На њему нема ничега осим сенке мрачне и агресивне вертикале хотела “Златибор”. Становници хаотичних нових насеља, подигнутих по околним брдима, у којима су куће нагомилане једна на другу, и у којима се нечији праг наслања на нечији кров, немају свест ни о устројству града ни о улози и значају градског седишта. Њихово средишете је остало у селима која су напустили. А оно мало преосталих староседелаца, после свега што су преживели и изгубили, не знају чиме – којим симболима, којим смислом, којим обредима, којим садржајима и сећањима – да испуне градско средиште, које им је, уосталом, само половично враћено.
Током лета, на десном ободу Трга, испред кафића и ресторана, појављују се црвени, плави, жути, или наранџасти сунцобрани, и столови и столице од ратана, бамбуса или пластике. Те живе боје, живописна младеж која се ту окупља, доприносе живости и депатетизацији овога простора. Али том простору је потребно још нешто. То непознато и суштинско нешто нећемо да откријемо и дефинишемо ако се отворено не суоћимо са кризом коју ствара сва ова празнина у нама и око нас. Та криза није само урбанистичка.”
