Тамо где је била кафана “Зелена Пијаца”, у којој је шездесетих-седамдесетих била томбола, па кладионица, после нешто као дечија играоница итд. Ту у “Ковачком сокаку”, због боље локације, Саво Зејаковић, који је држао малу крчму у том сокаку и Миља Карајичић, отварају заједно кафану “Зелана пијаца” 1929. године. Била је то већа кафана са доста столова, у којој се петком и суботом могло купити печење. У ову кафану су најчешће свраћале занатлије и муштерије ковача и поткивача “Пујдоваца” и столара – колара Ђорђа Кузеља, који су ту у близини у улици, према основној школи, имали радње и били у исто време најцењенији гости ове кафане. Саво је волео да се коцка, па често увече није био у кафани. У њој је остајао келнер Милорад Антонијевић.
Кафана “Зелена пијаца” била је позната по изврсној кафи, коју су набављали код трговца Шукића, који је пржио и млео кафу и продавао је на меру. Може се рећи да је ово била и прва пржионица кафе у Ужицу. Сем њега, овим послом у Ужицу се бавио и трговац Пековић. Пујдо Ковач је једном приликом описао како се ту кувала кафа и говорио о Зејаку: “Вода за кафану се доносила са чесме “Табане”. У оџаку је био отвор где је ложено и на тај се начин по жељи госта кафа скува. Зејак често кад прокоцка, није има пара да плати порез, па је мене слао у општину да му ја то тамо завршим. Кафана је имала позади двориште и у њему шталу, која је свакога понедељка чишћена и прана. Сем нас занатлија, најечешћи гости су били сељаци, који су ту долазили обично петком пред пазарни дан и често зазорили у кафани, ујутру одлазећи у своја села”. Касније, Зејак је прешао у кафану на главној улици, коју је касније држао Павле Пејат, “Три сељака” у којој је имао и музику.
