“Храброст је отпор страху, овладавање страхом, а не одсуство страха.” Марк Твен
Ту, севорозападно, четрнаест километара магистралног пута према Бајној Башти од Ужица, налази се село и брдо Кадињача. На њему је спомен обележје, посвећено борби на Кадињачи, која се догодила 29. новембра 1941. године.
Изгинуо је Раднички батаљон, а Ужице је остало без већине својих занатлија. После битке, изгинули борци су сахрањени у заједничкој гробници поред сеоског гробља, па пренети у спомен костурницу на самом врху брда Кадињача, изнад које је подигнута на дан битке 1952. године спомен пирамида од камених блокова висине 11 метара. Споменик је пројектовао Стеван Живковић, ужички архитекта.
Највећи спомен жртвама ове најтрагичније битке у историји Ужица оставио је песник Славко Вукосављевић у својој поеми „Кадињача“, која је први пут штампана 1950. године. Од тада је објављено више од десет издања. Са „Јамом“ Горана Ковачића и „Стојанком мајком Кнежопољком“ Скендера Куленовића, „Кадињача“ је сврстана међу најбоља дела песама о Народноослободилачкој борби. Последњи две строфе Славкове поеме су уклесани на мономенталној пирамиди, да подсећају на највећу ужичку тугу:
„Рођена земљо, јеси ли знала?
Ту је погинуо батаљон цео…
Црвена крв је процветала
кроз снежни покров, хладан и бео.
Ноћу је и то завејао ветар.
Ипак на југу војска корача…
Пао је четрнести километар
ал никад неће Кадињача.“
Славко Вукосављевић је рођен у Ужицу 1927. године, где је завршио Гимназију. Студирао је енглески језик у Београду, а као стипендиста бурманске Владе, бурмански у Рангуну. Бавио се новинарством, писао песме, приче, путописе, репортаже, есеје. Песме су му превођене на више страних језика. Објавио је неколико збирки поезије (Сабране песме 1987). Умро је 2004. У Београду.
Године 1962. Општински одбор СУБНОР-а покренуо је инцијативу да се уради меморијални комплекс. Идејно решење су 1976. урадили вајар Миодраг Живковић и архитекта Александар Јокић. Меморијални комплекс отворио је 1979. Тито. Ту споменичку композицију ужичке туге чини низ елемената различитих облика и величине, који симболизују отпор окупатору. Чине га три дела: Амфитеатар Ужичка република, Алеја Радничког батаљона и Плато слободе. Скулптуре су урађене од белог бетона, а простор је поплочан каменом.
Изграђен је и Спомен дом са сталном музејском поставком о борцима Радничког батаљона и борби у којој су изгинули. У згради Спомен дома додана је и стална тематска изложба „НАТО агресија у ужичком крају“.
