Крчагово је данас ужичко насеље у котлини Ђетиње, на источним падинама Доварја, некадашње Крушчице, то јест Вујића брда, на јужној страни Капетановине и Сарића Осоја и делова Забучја. Данашња месна заједница Крчагово има око 11 000 становника. У време Титове Југославије, било је то по броју становника, преко 20 000, једна од највећих месних заједница. На пољу Крчагова 1961. године је у време прославе, када је отваран Трг, одржан највећи митинг у историји Ужица, на коме је присуствовало 180 000 људи. Говорио је Јосип Броз Тито, а говор је преносила телевизија на подручју целе Југославије.
Крчагово је крајем деветнаестог века, све до скоро половине двадесетог, била само котлина низводно од Ужица. Све до почетка Првога светскога рата било је то типично српско село, које ће се после изградње касарне, болнице и фабрике оружја полако почети да се урбанизује и повезује са варошким делом Ужица. На пространом пољу Крчагова пре Другог светског рата био је простор за коњске трке, мобилизацију, сењак за војну коњицу, вешериште и много тога још, о чему ћу детаљније говорити у наставку приче. Између два светска рата Крчагово постаје индустриска зона, у којој је Фабрика оружја и муниције Јакова Пошингера, касније “Први Партизан”.
У време Титове Југославије су ту била предузећа: пекарско “Сретен Гудурић”, Месар А.Д., Металопрерада А.Д., Ракета – Путнички саобраћај, Ветеринарска станица, Завод за јавно здравље, “Јелова Гора” – погон “Клековача”, предузеће за прераду дрвета “Трешњица”, Златибор мермер, Магацински простор Градине, Стовариште грађевинског материјала “Копаоник – Дрина”; Конфекција “Кадињача”, Теретна станица на прузи Београд – Бар; Царинска испостава Ужице; АМС Србије – Пословница Ужице и др.
У Крчагову између споменика на Доварју и фабричког круга “Првог Партизана” изграђен је од 1971. до 1975. стадион са трибинама за 3 000 гледалаца. Године 1984, уз пропратне објекте, овај стадион је назван по градитељу стадиона и ужичке плаже и многих других мањих градских култних места – Спорско рекреативни центар “Војимир Војо Бојовић”. Превише дугачко за Ужичане, они који су га користили најчешће су говорили: “Хоћемо на Блатушу”. Са изградњом другог фудбалског терена са трибином за 1000 гледалаца, клубских просторија и четири тениска терена 1988, овај део је преименован у Спорски центар ФК “Јединство Путеви”. Балон – сала је изграђена 2003, игралиште за мали фудбал са вештачком травом 2009, а 2010. је почела градња мини спорске дворане.
Стојан Обрадовић је записао да се Крчагово раније звало Баирово поље, а топоним Крчагово је млађег порекла, настао према грнчарском занату. По једној причи тај Турчин Бешир је на свом имању имао лековит извор, а вода је давана народу, који дођу да траже лека у крчазима. Шездесетих, када је копан неки од канала у Крчагову, нађено је мноштво Крчага, али су радници већину полупали крамопивима. Неколико је ипак завршило у ужичком музеју. Тадашњи стручњаци су нашли везу између тих крчага и “Беширове бање”. Нема података, нити предања, око тог лековитог извора. Али се засигурно може доказати да се данашње Крчагово зове по крчазима Бешировим или неким другим донешеним можда из Потпећа.
Многи Ужичани су говорили да Крчагово није било део Ужица. Ко се родио у крају изнад касарне и болнице, није могао да каже да се родио у Ужицу. Иако тада некадашња Бешеровина нија била део Ужица, за Доварјаше је Крчагово било наставак Доварја, иако је све до болнице простор припадао севојничкој општини. У делу севојничке општине исмеђу два светска рата није плаћан тако велики порез на промет као у Ужицу, па су многи уз Ужица прешли само “црту” која је раздвајала две општине и отварали на Севојничком делу трговине, кафане, месаре. Ужичани су ишли у Крчагово и тамо куповали, јер је било јефтиније.
Две доминатне зграде у Крчагову су дате на употребу народу – Касарна 1899. године, а Болница 1924. Лекари и хитни случајеви су долазили у болницу фијакерима, на чијем задњем делу се налазио знак црвеног крста, све до педесетих година двадесетог века. Многи повређени и изломљени су запамтили пут до ужичке бонице, труцкајући се на фијакеру ужичком калдрмом и макадамским путем до Крчагова. Тридесетих година почиње градња стамбених објеката, тада је и пут поправљен. Изнад болнице је био расадник, а на простору десно од касарне и болнице и пута који је дотада коришћен за коњске трке, као фудбалско игралиште, за узлетање и слетање једрилица па и авиона, изграђена је Пушкара.
Ђетиња кроз Крчагово није текла куд тече сада, него тамо где је сада теретна железничка станица, стовариште грађевинског материјала “Дрина”, кривудала је све до места где се данас налази ограда Првог Партизана. Туда, већином поред ње, пурњао је “ћира”, свакодневно се тркајући са речним брзацима.
Крчагово је било до реке Ђетиње. Део преко реке се звало Ада, где су се Ужичани, недељом и празником најрадије окупљали и где су свечано прослављали Први мај и Ђурђедански уранак, а одржавани су и познати вашари, разни традиционални скупови. Ту на том повећем равном простору с пролећа и преко лета расла је бујна трава на којима су пасле краве. Оне су имале своје општинске чуваре и сваког јутра, послушно су излазили из дворишта, излазиле на улице, придруживале се поворци осталих ужичких крава и мирно, у “савршеном реду”, пролазиле, уз пратњу чувара, улицама, пеле се уз Доварје, потом силазиле у Крчагово. Увече су се враћале истим путем и свака крава је знала своју кућу и своју капију.
