Ћевапчића мирис, детињства мог, кафана
код источнка, тазбине Црњанског.
Малина ледокорна, мирис бора и реке
рано пролеће, мајчине очи меке.
Цветала ми душа тог дана,
у сате породичног миловања.
Деценију касније сличнога дана,
на истом месту, љубила ме прелепа ЈАНА.
Иако то није истина, још увек имам осећај као у детињству, да пролеће није нигде тако раскошно и бујно као уз реку Ђетињу. Најпре ту, месту, који генерације Ужичана зову – Велики парк. Што се март више примиче крају, то се све више ублажавају кише, које скидају снегове и намете, као да их нешто невидљиво једе. Тада, свака јаруга проври водом, а ужички потоци постају мале набујале речице. Јутра око Забучја, која се уздижу више Великог парка, на коме су угравиране стазе кроз мирисну шуму, била су обавијена магленим засторима, али чим одскочи сунце, све одједном промени свој изглед. Пропланци преко ноћи озелене, а сунчана светлост букне над шумом парка, као летњи пожар. У земљи заруди несхватљива топлина. Воћке брзо напупе, а за три, четири дана избехарају. Затим се уз Ђетињу разбаруше врбе и пукне пуп на дрвећу. Шума почне да мења зимску одећу…
Пролеће донесе увек нову снагу, и буди нову наду, као да је све најгоре и најтеже отишло са зимом. Ту у Великом парку, у пролеће, највише се радују Ужичани, животиње и птице, као да је ту радост природа и њена моћ обнављавања немиром истерала из зимских рупа и скровишта. Некад у Великом парку, прво би се појавили заљубљени, који ту у парку урезују срце и у њему инцијале на сочној кори дрвећа, као да желе да окуме пролеће да сведочи о њиховој срећи. А онда, једног јутра све се промени, и ту на брани и њеном језерцету гротачке хидроцентрале, уз патке се појављују први купачи. Најчешће су то клинци са Доварја. А горе, над језерцетом, на дрвеној тераси омиљене кафане, крај Ружића источника, појаве се Ужичани, они госпоствени, предратна школа…
Тај ужички парк, рајско место, још у 19. веку је уредио и оплеменио воћем и дрвећем ужички сајџија, највероватније први српски еколог, господин Ристо Тешић. Убрзо је Ристо направио воденицу, касније је настало језерце, где је изнајмљивао чамце, најчешће поменутим, заљубљеним. Од воденице и језерцета тада је имао приход, који је трошио да од тог места, које је пре Ристе било сточно гробље, које су сви заобилазили, направи оазу љубави и мира. Прво су Ристо и његов шегрт свакога дана ту доносили јежеве, које су хватали за омању надокнаду сељаци из околине Ужица. Убрзо су јежеви истребили змије, а онда су госн’ Ристо и његов ученик сајџиског заната, посадили дрвеће, воће и цвеће, па уредили стазе… Оно језерце са чамцима. И тако, прошло је десет година док ту није настала оаза мира, љубави и лепоте. Било је то 1888/9.године.
Тих дана, да не кажем година, ужички гимназијски професор Добра Ружић, писац по опредељењу, шетао је са својом женом Олгом. Иако су већ подуже били у браку, ту су се осећали заљубљено, као када су се први пут пољубили. Ружићи су решили да подигну споменик својој љубави, вечити споменик, баш ту у Великом парку. Тако је испод Забучја настао “Ружића источник”, са добром изворском водом. Тај источник касније је помињао писац Милош Црњански, иначе Ружића зет, да је “источник његова веза” са Ужицем и Ужичанима.
И тако, у првој деценији 20. века, један предузимљиви Ужичанин ту око источника добио је од тадашње ужичке општине под закуп плато, где је побио клупе и столове. Служио је кафу, ратлук, клековачу са хладном изворском водом. Ту су ужички боеми нашли лек за мамурлук, после пијаних непроспаваних ноћи. У рано јутро, када изађу из ужичких задимљених бирцуза “на румену летњу зору”, право до источника “побратима Ружића”. Тамо се лепо умију, а предузимљиви угоститељ, сем кафе и хладне воде, припремио “пешкирче и сапунче”, и со да би опрали зубе кажипрстом… Када попију кафу уз ратлук и дозову се, крену у своје канцеларије…
После Првог светског рата, вратише се преживели Ужичани, жељни свега, живота. Било је то златно доба ужичких кафана и оних кућа, које су звали “Код црвене лампе”. Боеми се сетише Великог парка. Што да пешаче у јутрење и да лече мамурлук у Велики парк. Тамо може да ради права кафана у којој има “свега и свачега”, и ракије, и пива, вина и меса, хлеба и кафе, ратлука, као и музике Цигана Царињаша, оних предратних што читају ноте… А да, и радодајућих пожељних дама… Да би се “лечили” пред “румену летњу зору” том свежом водом и ваздухом, наста кафана “Код Ружића источника” и би у великој предности над осталим. Ту као да није било мамурлука, никад задимљена, увек чистог ваздуха, и та свежа као кристал чиста вода. Кафана је у ствари била велика дрвена тераса над језерцем код хидроцентрале, коју је ту на Гроту у међувремену направио Малиша Атанацковић. Пола је била осунчана, а пола је била наткривена… Изузетно место за уживање у свему, чак и у храни и пићу…
Био је то “Живео Први мај” 1958. године. Родитељи су ме извели у шетњу, пре подне, девет прошло. А ми прво на главну улицу искићену заставама, гранчицама борова, разноразним шареним укрсним папиром. Свирала је музика са градског разгласа, свечана атмосфера, породице у свечаним оделима, свежи и намирисани. Уопште, леп ужички свет, који са поносом показује свој подмладак. Пошто сам добио лоптицу од шареног пак-папира пуњену струготином на танкој ластиш гумици и сладолед од ваниле у корнету из посластичарнице “Опатија”, отишли смо до Малог парка. Ту је био водоскок у округлом бетонском базену, у коме су се брчакли црвено-златни јапански шаранчићи. Отац је вешто набацио пинг-понг лоптицу на моју велику радост, која је сада весело скакутала на светлуцавоим млазовима воде. После смо се спустили поред хотела “Златибор”, до дрвеног моста, који је водио ка “Соколани” и Златиборском путу. Скренули смо лево када смо прешли мост, па испод “ћириног подвожњака“, поред зграде Градског купатила и Црвеног крста – сиротињског дома, према широм отвореној свечано украшеној капији Великог парка. Мени је та оаза зеленила изгледала као бајка, као да ће се изненада појавити 7 патуљака, који се враћају својој колиби.
Парк је тада имао својим равним делом три стазе. Централну велику, посуту шљунком, која је, опкружена дрворедом борова и јела, водила од капије до кафане и Ружића источника. Лево од капије се одвајала омања стаза од утабане земље, којом се долазило до бране и централе. Идући том стазом, која је била на корак од језерца, шетач је могао да види поточне пастрмке у свој својој лепоти и дебеле кленове, како се сунчају у бистрој води Ђетиње. А кад ветрић дахне уз реку, осетио би се мирис роштиља, као да хоће да опомене шетаче на незаборавни укус ћевапчића те кафане код источника. Да ли је тај укус и мирис незабораван због празничне атмосфере, радости првомајских обичаја? Не знам, али сам сигуран да су то били најсласнији ћевапчићи у мом животу. Бољи од најчувенијих са сарајевске Башчаршије, које сам пробао пре него је Сарајево постало олимпијско.
Да кажем нешто у спомен ужичких ћевапчића, који више не постоје, и о онима који су их најбоље правили. Мајстор ћевабџија Дом ЈНА, Антонијевић, рече ми далеке 1974. год, а сада читам, са салвета: “Тајна кафанског ћевапа је у припреми меса. У домаћинству се са малом количином меса никада не може постићи тај квалитет. Користим мешавину јунећег меса и то са предњих делова која дају пикантност. Иако сам увек у другој смени, свакога дана ујутру долазим да месо припремим. Роштиљ треба раније нанизати, а на 24 сата припрема се месо, за ћевап, уз два млевења”.
Најстарији и најпознатији ужички роштиљџија био је шездесетих година Грујо Грујичић, који је радио на роштиљу у ресторану “Париз”. Први светски рат је још увек трајао када је сироче, тринестогодишњи Грујо, сигао у Ваљево да учи неки занат. Прихватио је прво што су му понудили, занат који је радио и тада, месец дана пред пензију. У Ужице је дошао 1924. године. У граду, где је било преко 120 кафана, добио је посао на роштиљу. После много година, мислим да је то било на самом крају шездесетих, изазван мојом младалачком радозналошћу, рекао је: “Ћевап је добар када припремљено месо стоји 24 часа. Тада када ставим ћевапчић на роштиљ лагано га окрећем, када зарумени и поћне да пушта софт, скидам га. Тада знам са каквом слашћу гост једе. Дневно у “Паризу” где иначе одавно радим, направим по 3000 ћевапчића.”
Груја је у Паризу на роштиљу после одласка у пензију заменио, такође касније познати, Милија. А кад је нестало кафане “Париз” и Милије, нестало је и оних “правих ужичких ћевапчића малих и сласних”. Прво чега се сетим после женске лепоте из Великог парка, је мирис роштиља. Данас је ту остала само “румена летња зора”.
Ту, близу места где су се педесетих и шездесетих година прошлога века јели најбољи ужички ћевапчићи и љубиле најлепше Ужичанке, 1961. на великој прослави, када је отворен Трг, организован је ручак за 1000 најзначајнијих гостију из целога света. Присуствовао је Тито са Јованком. Многи Ужичани тада су, по први пут у животу, видели црнце.
На истом месту, крајем седамдесетих година 20. века, Велики парк губи доста од своје лепоте изградњом вијадукта на прузи Београд–Бар, који је прошао централним делом парка. У непосредној близини су подземни објекти предузећа Први партизан тј. Наменске, који су затворили стазу према Ади испод стена Грота. У Великом парку је изграђена спорска дворана “Велики парк” 1975. године, са спорским рекреативним теренима, по пројекту архитекте Миодрага Томића. Корисна површина ове хале је 9 200 м2, димензије терена су 40 x 20 м, на трибинама има места за 2 200 места за седење. У хали је одржано, сем спорских такмичења и свега осталог везаног за спорт, велики број рок концерата највећих југословенских звезда.
Ту је, када је направљена хала, основано предузеће Велики парк, установа, предузеће за одржавање и коришћење спорских објеката у Ужицу и околини. Установа „Велики парк“ одржава зелени појас дуж корита Ђетиње, од пасареле у Великом парку до Аутобуске станице, брину и о клизалишту на Тргу, организују скокове са старога железничког моста од 1995. године. Брину о организацији различитих културних и хуманитарних манифестација. Од 2011. ова установа управља и Градским стадионом “Беглук”. Први директор установе од 1975. до 1991 године био је Милан Караклајић Кара. На Велики парк, онај из шездесетих година 20. века, данас само подсећа Ружића источник, неколико пешачких стаза уз страну Малога Забучја. Регулација корита Ђетиње је овом ужичком рајском месту сасвим променила изглед. Као и у случају већине делова некадашњег Ужица, и Велики парке је остао на фотографијама и приповедању чувара ужичких сећања, који се збирају на ужичком сајту незаборава, Ужичанствено.
