Одувек, докле памћења стижу, мека и љута или брља и препеченица пеку се од шљиве, а ту су и све остале ракије од више врста воћа у ужичком крају. Мека кад се џибра дестилише. Препеченица кад се мека препече. То је она “Шљивовица”, традиционално жестоко пиче ужичка “ватрена вода”, присутна у ужичким животима од рођења, крштења, свадбе, славе па све до смрти. Са њом се наздравља животу и за покој душе. До данашњих дана поштује се традиција чашица ракије уз здравицу.
У ужичком крају најбоља ракија од старина се пече од шљиве пожегаче, познате “маџарке”. Пекла се и пече и дан данас у Мокрој Гори, Карану, Рибашевини, Стапарима, Равнима у Костојевићима. У старом Ужицу производња ракије се везивала за угледна имена – Вилимана Јовановића, Луке Тодоровића и Властимира Кремића. Али, кад дође она година кад шљиве роде да се гране ломе, почну ракију да пеку и они који је никада нису пекли. У селима и данас, а и у старом Ужицу, из скоро сваког дворишта пурњају димчићи из ватри подложених од околно искупљеног грања, испод ракиских казана. Био сам неколико пута на тим обично ноћним бдењима, уз казане уз пробу ракије, уз печени кромпир из жара, са ситно исеченом сланином, а понекад богме и пршутом. Ујутру кад се тек раздани кренемо кући онако ошамућени, од честог пробања ракије, од дима, жара и мрака, црвених очију. Кад сретнемо сличне, следи наставак и општи смех у кафани, уобичајено на свој рачун.
Погледајмо мало у ужичку ракијску прошлост. У другој половини 19. века, браћа Јокановић Илија и Павле откупљивали су меку ракију и од ње правили љуту. Све се догађа у Јокановића кући “Пецари”, која је сачувана и данас, где је музејска поставка. Клековачу је производио и продавао је по целој Србији трговац Тома Наумовић. Почетком 20. Века, Кремићи Властимир и Милутин су своје ракије излагали и освајали признања на сајмовима у Лондону и Солуну. У Ужицу је због великог промета и производње ракије отворена Ракијска пијаца, по којој и дан данас тај део Ужица носи име. То је уствари раскрсница са које полази и завршава се 7 улица, спаја Сланушу са Царином на којој је чесма Пекарског – Механског еснафа, а у време док је ту била пијаца на којој су се продавале ракије, била је и велика вага на коју су могла да уђу и већа воловска кола.
После пораза 1915. године, Краљевина Србија више није ни била краљевина, ни Србија: постала је Ценсарско – краљевски војни генерални гувернман. За првог гувернмана постављен је генерал Јохан гроф Салис-Левис, коме начелник аустроугарског генералштаба, Ханс барон Конрад фон Хецендорф, 15. марта 1916, наређује да “свом снагом, безобзирно води рачуна о итересном вођењу рата и оружаних снага”, да “најчвршћом руком и с безобзирном строгошћу уништава сваку побуну”. Шта то уствари значи? Значи да је започела невиђена пљачка, у Ужицу је све заустављено и Ткачница и стругара, затворене су све три банке, затворене су школе. Окачене су црно-жуте заставе Хазбуршке монархије, завладала је К.у.К епидемија. Свуда је означавано са том латиничном скраћеницом К.У.К Креис-коммандо – на железничкој станици, на пошти, улазу у болницу, на војну комаду места, изнад окружне жандармерије, финансијске команде, К.у.К на меморадумима, сво Ужице и све у њему било је оверено печатом новог К.у.К власника. Невиђена пљачка је почела, нису остављали ни жару ни шишарке по ужичким сокацима и брдима. На Доварју су подигнута вешала. Између осталог, аустроугарски окупатор забрањују приватно печење ракије и заплењују количине преко 10 литара. Ужице је под потпуном контролом окупатора, кроз град су постављене шине за превоз тешке артиљерије.
У периоду између два рата у Ужицу нема предузећа која се баве производњом и прометом алкохолних пића, већ то раде предузимљиви Ужичани као што су Ристо Петровић, власник кафане “Зелени венац”, или Радојица Јовановић, власник кафане Конго на Ракијској пијаци. Посао са ужичким ракијама из краја цвета, постају познате на далеко. Током поновне окупације производња и промет ракије је настављена. Тадашњи окупатор је мање отимао, а више убијао. Ипак, Срби су се највише убијали између себе у страшном грађанском рату који, ако узмемо заоставштину партизана и четника, се још није завршио. У том окупаторско – братоубилачком рату, за толико убијање је била веома потребна ракија.
Индустриска производња ужичке ракије почиње 1969, када је у Крчагову отворен погон “Инекс клековача”, који је пословао као самостално предузеће у саставу “Инекс” Београд. У почетку је производња била везана за угостититељско предузеће Слога из којег је пецара издвојена. Касније су ужичке ракије могле да се нађу у целој Југославији. “Инекс клековача“ је 1998. припојена пекарском предузећу „Сретен Гудурић“. Производњом и прометом ракије се бавила и Задруга “Јелова Гора”.
Од ракије данас се највише производи “препеченица, нановача и клековача”. Самостална занатска радња “Златна Долина”, основана 2002. године, производи истоимену ракију. За сада најпознатија из ужичког краја је “Стара соколова ракија”, коју производи предузеће РБ „Глобал“ доо, власништво породице Богдановић из Костојевића. Године 2006. на међународном фестивалу у Минесоти, у конкуренцији од 29 ракија из целог света, “Стара соколова ракија” добила је признање за најбољу арому и укус. Њихова дуњевача, кајсијевача и виљијамовка су на сајму у Лас Вегасу 2012. проглашене најбољом ракијом у свету.
Када сам ово писао у Ужицу је био у току 4. Међународни фестивал природе и традиције “Жестивал”, на коме учествују излагачи произвођачи воћних ракија и традиционалних производа из Србије, Црне Горе и из Босне и Херцеговине. Фестивал је такмичарског и изложбеног карактера. Иначе, овај фестивал “Жестивал” је добио право усмерење залагањем рођеног Ужичанина, Бранислава Миртровића, садашњег председника ужичке Скупштине. Овај фестивал се делом свог програма полако претвара у народно весеље, што је Бране желео. На сајту Жестивала пише:
“Међународни фестивал природе и традиције “Жестивал” је привредно туристичка манифестација која је први пут одржана 2006. године. Деценију касније град Ужице у сарадњи са Регионалном привредном комором, Пословним клубом западне Србије, Регионалном развојном агенцијом Златибор, Пољопривредно саветодавном и стручном службом Ужице и Туристичком организацијом Ужице обновља манифестацију са циљем да она буде у функцији очувања традиције, промоције и пласмана аутентичних производа нашег краја. Фестивал се одржава крајем августа месеца на Тргу партизана у Ужицу.
„Жестивал“ има задатак да представи природне ресурсе, културно – историјско наслеђе и традицију региона Западне Србије, кроз културно – уметничке садржаје, едукативне радионице и изложбе. У циљу културне размене, поштовања свих народа и култура и промовисања културних различитости, на Фестивалу излажу своје производе предузетници и произвођачи из Србије и земаља из окружења.
Имајући у виду да је подручје западне Србије познато по великом броју лиценцираних произвођача воћних ракија (“жестине” – отуда и назив фестивала), Фестивал обухвата и презентацију и дегустацију, природних, традиционално произведених ракија већ афирмисаних произвођача које су препознатљиве на иностраном тржишту, али и ракија малих произвођача која тек освајају домаће тржиште. У циљу побољшања квалитета овог пића на манифестацији се врши оцењивање узорака ракије по категоријама.”
