Са Ветерника се бугарска артиљерија, попут каквог разгоропађеног громовника, свом жестином окомила на положаје српске пешадије, преорава сваку стопу земље. На све стране лете камење, земља и челик, док се црни стубови дима дижу у небо. Пешаци се шћућурили у заклоне, не могу ока отворити ни носа промолити. Са свих страна допиру јауци рањених, непомични зову у помоћ, али се њима не може прићи.
Стиже наређење да једна батерија Шумадијске дивизије обустави ватру по положајима бугарске пешадије и туче њихову артиљерију. Цеви Дебанжових топова мењају смер, брзо се подижу у вис. Тобџије издају наређења: даљина 1500 метара… пали, смањи за 200 метара… пали. Артиљеријски двобој се распламсава највећом жестином. Бугарски положаји су у пламену, убитачном канонадом ућуткивана су Крупова оруђа.
Новим наређењем захтева се уништење јединог преосталог непријатељског топа, добро замаскираног на једном шумовитом ћувику, који сеје смрт по српској пешадији и спречава је да крене у јуриш. Неколико топова усмерава цеви у том правцу. Успеха нема, гранате прелећу мету, друге је подбацују. Приносилац муниције на топу Живојина Рајовића љутито добацује:
– Жико, шта ови раде, као да су пошли у сватове па шенлуче.
У том тренутку на положај дојури командант батерије Ђорђе Поповић, љутит и пун беса грми на артиљерце.
– Побогу, људи шта то радите. Пешаци нам изгинуше као мрави, а командант пука одоздо вапи да се оно чудовиште уништи. Рајовићу, ајде сад се докажи, осветлај образ батерији.
Први Рајовићев хитац визиран на раздаљину од 1600 метара прелете ћувик. Кад виде где граната паде и осмотри околину, нареди приносиоцу муниције да отрчи и корацима измери растојање између два оближња телефонска стуба. Присутни се чуде и питају какве везе имају дрвене бандере и артиљеријски двобој. Кад је добио податке довикну нишанџији.
– Даљина 1400 метара… пали!
Околина ћувика се упали, а нова наредба је гласила.
– Смаши за 50 метара… палн!
Топ поскочи и граната запишта. Све очи упрте су у једну тачку одакле стиже страховита експлозија, а ватра и густ дим обујмише ћувик. Настаде тајац, који потраја неколико тренутака, а онда се проломи громогласно ура, то српска пешадија крену у јуриш.
Прелазећи преко ућугканог ћувика пешаци наиђоше на ретко виђен призор. Граната Рајовићевог топа погодила је најсавременије Крупово оружје од кога је остала гомила гвожђа. Посада је лежала искомаданих тела и угашених погледа. У пролазу један пешак добаци:
– Да бог да се рука позлатила јунаку који уништи ово чудовиште,
После завршене борбе Рајовић је команданту и друговима објаснио како је извео подвиг који је задивио све присутне.
– Положај ћувика је био неподесан за одређивање даљине. У једном моменту приметих телефонске стубове који су водили баш преко тог шумарка. Пребројао сам их, послао прнносиоца муниције да измери раздаљину између два најближа, остали посао није био тежак. А што је граната ударила баш у топ, то је пука случајност, да би, господине мајоре, ових дана имали о чему причати.
Командант није први пут био одушевљен спремом, здравим инстинктом и интелигенцијом овог самоуког златиборског сељака. Када му је касније уручивао највеће ратно одликоваше, понос на свог ратника и захвалност за његова дела изрекао је једном реченицом.
– Јуначе, од срца ти честитам највеће одликовање које ти је Србија могла дати!
Живојин Рајовић, син јабланичких земљорадника Јеврема и Персиде Поповић, родио се 25. јуна 1891. године. Одрастао је у породичној задрузи са пуно чељади, а мало земље, поседовали су по хектар окућнице, ливаде и шуме. До пунолетства се бавио земљорадњом, школу није похађао, али је научио да чита и пише. Као редов артиљерац у 2. чети, 1. батаљона брдског артиљеријског пука почео је 1913. године да служи стални кадар, који се силом прилика продужио до краја рата.
Из Рајовићеве војне документације дознајемо да је 1915. године код Пожаревца био рањен у бутину, али нису остале никакве последице. У 2. хаубичкој батерији Шумадијског артиљеријског пука за храбро и пожртвовано држање у свим борбама од 1913. до 1918. године одликован је Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, Споменицом за рат са Бугарима 1913. године и Албанском споменицом.
После ослобођења, Живојин је стигао на свој мали посед у Јабланици, оженио се Станожом Поповић са којом није имао деце. Држава се ипак старала да обезбеди своје најзаслужније јунаке. Дала му је девет хектара земље у селу Новаци код Битоља, коју му је нова власт 1946. године одузела за потребе неке земљорадничке задруге. Као одштету обећала му је дати мало земље у Банату, али обавезу никад није испунила.
Рајовић је у своје село стигао са највећим ратним орденом од кога се никад није одвајао и сигурно да се ниједан златиборски витез са њим није толико поносио. Када је одлазио у кириџилук, одликовање је било у џепу, у свим свечаним приликама стајало је на грудима. Имао је обичај да се удари по прсима и поносно узвикне:
– Ово је Србија свом тобџији дала!
У ноћи 28/29. августа 1954. године, при повратку са вашара у Добруну, Живојин је постао жртва свирепих злочинаца. Нађен је мртав у железничком тунелу, лишен живота са два ударца ножем у предео срца. На даљини од сто метара пронађена је Карађорђева звезда, отргнута са копорана и бачена. Тако је челики јунак платио безграничну љубав према својој отаџбини. Као могући починиоци овог злочина помињу се муслимански екстремисти и тадашња власт, која чак није ни покренула истрагу да открије убице.
