О Милутину Јовичићу Лују шира ужичка јавност слабо зна, што говори о његовој скромности.
Рођен је 1933. године у ужичком селу Поточању. Основну школу је завршио 1944. године. Затим је ишао у ужичку Гимназију, па у трећој години прешао у Учитељску школу. Када је завршио школу, распоређен је за учитеља у тадашњи Прибојски срез у селу Мажићима. Затим је радио у тадашњој нижој гимназији у Прибоју, предавао је српски и руски језик. Када је одслужио ЈНА, две године је радио у селу у Равнима. Године 1957. запослио се у Ваљаоници бакра на радном месту преводиоца за немачки и руски језик. Уписо је и ванредне студије на филолошком факултету у Београду. Када је дипломирао, радио је до пензије као новинар у ужичким “Вестима” и “Гласу ваљаонице”, чији је уредник био дуже време. Увек је био располођен за сарадњу са другим медијима.
У “Ужичкој недељи” је од њеног оснивања, као уредник редакције, у којој је водио рубрику “Варош, људи, догађаји”, о старом Ужицу. У току те сарадње, објавио је књигу “Сећања на варош”. У рецензији књиге, Раде Јовановић је између осталога написао:
„Милутин Јовичић се определио за аутентичну причу наратора, разноликих по много чему, осим по непатвореној љубави и сентименту према Ужицу. Ауторова интервенција свела се на симболичан удео у садржини хронике, који се огледа у топлим лирским уводима и закључцима проповедања, који књизи придодају изузетну литералну и вредност, која уоквирује, понекад чисто статистичке, садржине појединих сећања.
(…) “По самом наслову упућени смо на идилична времена, када се до Ужица путовало колском запрегом сеоским путевима, када су у граду зоре најављивали петлови, а наредбе власти обзнањивали добошари. У тим временима није се живело ни глатко ни слатко, али су се Ужичани успевали носити са свим невољама, јер су имали моћно оружје: ведар дух, по чему су били у дугом низу генерација највећи богаташи у Србији. Кад им је било добро, смејали су се што им је било добро; кад им је било тешко, смејали су се да им буде лакше. „Сећање на варош“ јесте хроника града у времену у коме се привређивало, радило, трговало, стварало богатство, али и животарило, гладовало, смрзавало, умирало, гинуло… Али и весела прича о граду у који су све чешће долазили и у њему заувек остајали богати трговци и предузетници, занатлије и школовани чиновници, па је град добијао снагу која га је носила и развијала.
Аутор „Сећања на варош“ показао се као изванредан колекционар свих тих носталгичних прича, који није био оптерећен књижевном формом и литералним квалитетима наратора ни у приближној мери колико релеватним појединостима и њиховим једноставним констатовањем, на који је начин је омогућио персоналну аутентичност сваког наратора, која тек узгред осликава скромно литерално умеће, без хендикепа на рачун квалитета слике. У овим нарацијама, краћим или дужим, све функционише изузетно добро: сви наратори везују читаоца за догађаје неосетно невидљивим ужадима своје наивности и вере у аутентичност своје верзије испричаног и мистику свог учешћа у причи. Све је у књизи засновано на пролазности и временској дистанци, на патини догађаја, на оптици сведочења. Сва лакоћа интерпретације успомена само је наивна врста шарања, одвођења читаоца у пределе незаборављене прошлости са ситним слободама и радостима, у царство лептирова и вилиних коњица, на сунчаној страни света, као у земљи чуда.”