“Ужице је моје и дан данас и када долазим у крај где сам рођена, најрадије бих поново ту остала. Ко зна, можда тако и буде.”
“Ужички крај је један од најлепших у свету, своје слободно време треба да проведимо код нас, а не на неким непознатим и страним дестинацијама.” Даница Грујичић неурохирург.
Професор др Даница Грујичић живи и ради у Београду, окренута је неуронауци, политици, породици, пријатељима. Рођена је у Ужицу 30. августа 1959. као јединица. Отац је по потреби посла отишао у Русију. Средњу школу завршила у Москви. Студије медицине је почела у Москви, а завршила у Београду са просечном оценом 9,60. Магистрирала је 1987. године и докторирала 1996. године на Медицинском факултету у Београду. Написала је као аутор и коаутор више од 250 научних радова. Члан је Удружења неурохирга Србије, Српског лекарског друштва и Европске асоцијације неурохируршких друштава. Годишње уради преко 300 најкомплекснијих неурохируршких интервенција, али као свој највећи успех увек воли да истакне формирање и школовање тима младих неурохирурга, опспособљених за обављање најтежих оперативних захвата. Као председница Радне групе за Национални гама центар, једна је од најзаслужнијих што је гама нож, једна од највећих инвестиција у српском здравству, захваљујући којој пацијенти са метастазама на мозгу неће морати да иду на лечење у иностранство, стигао у Србију, тј. Балкан. Године 2018. 31. октобра на свом твитер налогу је написала: “СРБИЈА ЈЕ ДОБИЛА ИКС НОЖ! Можда и највећи дан у мом животу, успели смо после Гама ножа да набавимо и Икс нож за наше пацијенте. Формирали смо сјајану екипу стручњака који ће радити на Икс ножу. Хвала целом тиму који је радио са мном да изгурамо ово до краја!”
Није заборавила да увек, када за то постоји могућност, нагласи одакле потиче. О свом детињству у Ужицу је рекла: “За детињство у Ужицу ме везују најлепше успомене. Од најранијег узраста, колико се сећам, читаво време сам проводила на чувеном ужичком Тргу, под будним оком моје прабаке, која ме је чувала, а потом и нане и деде, са којима сам живела годину дана у петом разреду основне школе, када су моји родитељи већ прешли у Београд. Породица моје мајке – Вукашиновићи, доста је велика и односи у фамилији су увек били изузетно добри, па се тако наставило и до данашњих дана – што би се рекло, пренето са генерације на генерацију. Најближа сам у тим годинама била са мојим братом од тетке Дарком Маринковићем, тако да се нисмо одвајали једно од другог и расли као близанци. Млађи брат од тетке, Драган, рођен је кад смо ми били већ “велики” и био нам је жива играчка. Другарице и другови који су ми правили друштво, не само у разреду наше учитељице Надежде Петронијевић, већ и на самом Тргу су били, наравно, несташна, али безбрижна деца. Играње на Тргу је омогућавало да будемо “слободни”, а ипак под будним оком наших родитеља. “
Политички се ангажовала 2011. и 2012. године, као представник Социјалдемократског савеза, на председничким изборима. Била је једна од две жене за кандидата за председника Србије. Залагала се за већа права жена у Србији. Рекла је: “Искрено сам убеђена да у Србији не може бити боље док се стручни људи не укључе активно у политику, јер су то људи који имају идеје, желе добро овој земљи и њеним грађанима и није им њихов џеп најважнија ствар у животу. Имају став, мишљење, убеђење и не можете их “купити” за један управни одбор, неки послић и слично.”
Цењена дама, Ужичанка са скалпелом, је рекла о мозгу: “Мозак видим као свемир. Свака нервна ћелија је као звезда. Свака потпорна ћелија је као планета… Радим на најделикатнијем органу људског организма. За мене је све то повезивање духа, материје, енергије… Обожавам хирургију зато што је конкретна. Одмах видим резултат рада. Може да звучи нескромно, али кад спасим пацијента, као прошлог понедељка дечака од 17 година, осећам се као продужена рука Бога.”
Дана је уз музику стално, и кад ради и кад спава… Углавном је то инструментално, лагани џез, у сали за операцију сасвим тихо. Не воли тишину. Воли да прочита добру књигу, да погледа леп филм… Мени се то код ње посебно свиђа…
