Све је почело од шлицуга младога Аврамовића са “Царине” на почетку 20.века Од шлицуга су настале поткованица, а од њих креативна снага Ужичана је произвела оргинално ужичко зимско возило – “боб”, посебне конструкције. Боб је могао да се направи са скромним средствима, било је потребно неколико мањих дасака, четири поткова и једна дужа даска, у зависности од броја сицева, тј. места за седење. Било је и бобова „десткаша“ на које је могло да се смести 9 „балансера“ плус возач. Ипак су најчешће прављени „шесташи“- бобови са шест сицева.
Ма колико били велики, ужички бобови су имали саоника сличних шлицугама, предњи су били покретљиви, а задњи фиксирани. На бобовима између Два светска рата, онај који је управљао бобом је то радио уз помоћ металне пречаге и ланца, слично начину како се управља кормилом. Послератни бобови су уместо пречаге и ланца су имали волане са старих камиона. На задњим саоницама су постојале ручне кочнице упарене са једне и друге стране боба, један или више парова зависно од величине саоница металним плугама са зађиљеним врховима.
У времену између два рата бобови „десеткаши“ су били у заједничком власништву ужичких занатлија пекара, кројача, шустера… Планинарско друштво које је предводио професор Милан Поповић имали су свој зеленомрки боб, који је чекао зиму у ужичкој Гимназији. После рата 1956. организовано је прво такмичење на коме се такмичило 300 Ужичана на 40 бобова. Каснија тамичења је ораганизовао ДТВ „Партизан“, настао од ужичког Соколског друштава. Такмичења су организована најчешће на путу са Јелове горе до некадашњег биоскопа „Златибор“, који се налазио на месту где је данас дечије игралиште на Тргу. Ова стаза је била дужине 4 километра. Ова такмичења су имала масовни одзив такмичара као и гледалаца. Сваки део Ужица је имао своју боб екипу. Забележено је да су најуспешније екише биле са Клисуре, Златиборског пута, Доварја, Поре.
Сама конфигурација Ужица је таква да је већина улица имала могућност за спуст и ова ужичка посебност је потрајала до самог почетка осамдесетих година, док развој саобраћаја није узео свој данак. Тада су почеле да се чисте од снега и стрме ужичке улице, када је са њих нестало шлицуга, поткованица, лигура и бобова…
Имам мали предлог у име Ужичанственог: Да се у току долазеће зиме уз помоћ града и туристичке организације ораганизује манифестација „Ужичке зимске занимације“ са спонзорима, медијима, најпре уз медиски подршку градских и свих дописништава. У њој да се позову Ужичани да из подрума, тавана изваде своје ужичке шлицуге, поткованице, лигуре и бобове, старе фотографије и слично. Да ужички Народни музеј уради поставку „Ужичке зимске занимације“. Да се на неком од стрмих заосталих неасфалтираних путева уреди привремена стаза, на којој ће се уз помоћ савременика приказати реплике шлицуга, поткованице, лигура и бобова, који ће се спустити низ ту уређену стазу. На којој ће се, уз кувану ракију вино и друге специјалитете, орагинизовати масовно санкање и сличене промотивне активности. Да то следећих година постане ужичанствена манифестација на коју ће бити позвани турусти уз бројне пропратне активности, које ће развијати туризам у Ужицу током зиме, на којима ће бити приказивани првенствено ужичке одлике и посебности из ерскога краја… Касније, може се организовати и реплика манифестације на Златибору, обавезно и у Мокрој Гори. У манифестацију укључити и Јелову Гору са које још има идеалних путева и спустова.
