Изнад ужичког села Стапара, више стрмог кањона Ђетиње, западно од Ужица, на 666 метара надморске висине, налази се брдо Велика градина. На њему је археолошко налазиште са културним слојем од 3,5 метра. То је једно једно од значајних градинских насеља у западној Србији.
На овом археолошком налазишту радили су касније познати археолози: Цана Александрина Јуришић, Миодраг Грбић, Бора Јовановић, Предраг Мика Медовић, Михајло Мика Зотовић. Неки од њих су дали највише археолошкој професији и постали академици. А сви они, заједно, ту, на прагу Ужица, написали су странице бајке која траје – о лепоти археолошке професије. Неописива драж археолошког истраживања на прагу авантуре, како то изгледа нама археолошким лаицима.
На Дрежничкој градини археолошка ископавања су трајала у контуитету од 1956. до 1960. године и њима су били обухваћени простори Мале и Велике Градине. На њој су откривени остаци праисториског насеља градинског типа са три хоризонта становања, почев од неолитске епохе, преко касних фаза бронзаног доба и халштатског периода. Поред насеља, откривена је равна некропола бронзаног доба и халштатског периода. Истраживањима, које је у периоду 1957-1960. године извео Народни музеј у Ужицу, откривена је средњовековна некропола.
Материјал ових ископавања чине предмети свакодневне намене, оруђе и оружје од различитих материјала и различитих технолошких поступака, примерено времену у коме су настајали, предмети културне намене, накит и др.
Поред горе поменутих људи, који су дали својевидан обол професији, на овим предметима присутан је и учинак конзерватора, Феђе Борезљева и мр Драгана Димића и других, чији посао се обавља у тишини, без медија, а који су откривене предмете конзервирали, а тамо где је било елемената и реконструисали.
Стапарска Градина показује да се ту на прагу Ужица стварала цивилизација када је човек са лова и риболова прешао на земљорадњу, користећи се обиљем богатог окружења коме се духовито надограђивало.
Време је да се ово археолошко налазиште оживи, да понесмо “мртву” и “живу” воду, да би оживели то што је замрло, да би пробудили оно што је заспало. Откривени су остатци масивних стабених објекта и јама за отпатке, а у најстаријем слоју остаци земуничних јама. У кућама су откривена огњишта, а у основи једне од кућа из периода неолита мања остава пшенице у керамичком суду. Нађени су керамички судови, оружја и оруђа од камена, који насеље одређују као сточарско земљорадничку заједницу. Артифаката из каменог доба има и на Малој Градини, из античког периода су надгробни белези са локалитета Римско гробље, а из средњег века трагови зидова цркве на месту Црквине, као и налази из пећине Мегара.
И тако, идући за овцама, идуђи сам за собом, вођен њему знаним смеровима, последњи чувар Градине је на овом месту, копајући око обрушеног камена, наишао на разне предмете. Гвоздену столицу, украшену сребрним орнаментима техником тауширања, мангал од кованог гвођа, ватраљ, жарач, срп. Култно савијен једносекли мач украшен тауширањем, бакарни суд у техници искуцавање богато орнаметисан са дршком стилизованом у виду грифона, са маском сатира као копчом.
Веома репрезантивни предмети у овој “забити”, ако је то уопште икада била. Сви они чине групни налаз, који отвара тему за размишљање. Да ли је то наговештај о новој популацији која се наслонла на Ауторијате, који су на овим просторима били евидентно присутни. Где је био Капедунум, можда му је центар био баш у Стапарима?
Излог овог арехеолошког насеља биће урађен можда у Стапарској бањи. Ако се одлучи, по први пут Ужице ће добити и Археолошки парк, односно реплику једног неолитског насеља. А све остало поменуто од артифаката се може видети у ужичком Народном музеју.
