Да кажем оним млађима да су чезе биле главна запрежна кола, које су вукли један или два коња, а возило се двоје у њима. Неке чезе су имале и посебно место за кочијача, иза путника. Служила су само за превоз људи. У то време, пре него је воз ћира стигао у Ужице, док није било моторних возила, биле су уз поштанска кола и фијакер једини вид превоза, и то оног луксузног. Већином су чезу користила господа и богати сеоски домаћини у селима која су била повезана путевима.
Прву ужичку лаковану чезу у Ужицу набавио је 1882, са све вранцима арапског соја, ужички адвокат, председник ужичке општине, краће време председник Народне Скупштине Србије, Алекса Поповић звани Аљо. У њој се возио празником и недељом у Ужицу и околини. Када су Аљове чезе пролазиле ужичким улицама и сокацима, народ би углавном стајао са стране, дивећи се лепоти кола и коња који су их вукли. И тако, они који се возе чезама углавном су дизали главу од поноса у небеса, јер су сматрали да су две класе изнад обичних Ера који су ишли пешке. Тако је и настао израз ,, Пролази поред тебе као у чезама” и означавао је да те неко не зарезује док пролази поред тебе, тј. да за њега не постојиш. Овај израз у градовима је нестао седамдесетих година прошлога века, а по селима се још увек може чути од старијих.
Остала је и фотографијакоју Аља Поповића у чезама коју је сликао син Ристе Тешића, једном од првих кодакових камера коју је Ристо купио у швајцарској за себе и пушкара Николу Лазића, који се тада интересовао за фотографски занат. Током зиме, чезе би замениле луксузне чаршијске лепо украшене саонице, у којима су се газде возиле грејући ноге загрејаним цеприљкама и прекривајући се овчијим крзном или топлим ћебетом. Коњи који су вукли саонице су обавезно имали на опреми прикачене прапорце, посебан звучни украс у зимској идили.
Иако су у Ужице чим се завршио Први светски рат, те 1918, стигли и први аутомобили, неке ужичке газде дуго времена нису прихватали ове новотарије. Перо Пржуљ је имао чезе које су му служиле за одлазак на Златибор да обиђе своју фарму. Он стави под ноге две угрејане цигле и крене касом. Слично је и Мишо Кремић одлазио у свој хотел на Јеврејском брду на Палисаду. Било је разних таљига, десетак фијакера, путовало се на коњима. Постојале су дилижансе за развођење поште, које су обавезно пратили жандарми, јер су се били појавили хајдуци. Највише је било воловских кола са гвозденим или дрвеним осовинама, које су подмазиване катраном. Свака боља ужичка кућа је имала чезе тј двоколице. Двоколице су биле идеално возило по лошим сеоским путевима због своја два повећа точка.
