Иван и Госпава Јевремовић, угледни земљоделци из истоименог засеока Чајетине, имали су три сина и три кћери. Најстарији Мијаило од ране младости бавио се трговином стоке, у то време најуноснијим послом, купио је на Златибору суват Палисад и постао један од најбогатијих људи у овом крају. Бавио се активно и политиком, једно време био је председник чајетинске општине, да би 1898. године као првак напредњачке странке у златиборском крају акламацијом изабран за народног посланика. Политичком узлету највише су допринеле блиске пријатељске везе са последњим владарима из династије Обреновић, захваљујући којима је добио право да у ужичком крају поставља председнике општина и краљеве посланике. Приликом доласка краља Милана и краља Александра у ужички крај 1899. године, Мијаило их је на челу делегације дочекао на границн ужичког и ваљевског округа, послужио хлебом и сољу и упутио срдачну добродошлицу. Читаво време боравка у Ужицу провео је са њима, а на растанку је одликован Орденом Белог орла V реда. Једном речју, Мијаило је и душом и срцем био уз напредну странку и династију Обреновић.
Мијаилова доста млађа браћа близанци, Милош и Милан, рођени су 5. септембра 1868. године. Отац је одлучио да Милош остане на породичном имању у Јевремовићима, а после завршене основне школе Милана шаље у Београд на даље школоваше. Из једног званичног документа, датираног 15. јануара 1912. године, дознајемо да је радио као чиновник Главне контроле, што демантује поједина мишљења да се ради о активном српском официру, учеснику у Мајском преврату. Додуше, разни извори указују о његовим симпатијама према династији Карађорђевић, што је донекле реметило складне односе са старијим братом.
Милан Јевремовић се оженио Аном Дијаматовић, кћерком имућних родитеља из Земуна, у то време држављанком Аустроугарске монархије. У браку су имали четири кћери: Раду, Бисенију, Госпаву и Веру, која је умрла као дете.
У чину резервног капетана II класе учествује у Балканским и Првом светском рату. Занимљив је податак да се налазио у групи српских официра из IV и V пука, који су у недељу 29. јуна 1913. године у Штипу до дубоко у ноћ били гости бугарских колега, а само после два сата, без објаве рата, нападнути на Брегалници.
У борби на Брегалници Милан се показао као изузетно храбар и способан командант, а Двор је знао да то награди. У дипломи добијеној уз одликовање стоји: “На предлог Нашег војног министра и надлежних команданата, а ценећи и уважавајући заслуге стечене у рату 1913. године, одликујемо Господина Милана И. Јевремовића, резервног пешадијског капетана II класе нашим орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV реда, 30. новембра 1913. у Београду”. Потребно је појаснити једну чињеницу. Наиме, Карађорђева звезда са мачевима, која има четири реда, установљена је 1904. године и додељивана је официрима за заслуге стечене у рату. Међутим, прва одликовања подељена су тек након девет година, по завршетку Првог балканског рата 1913. године. Из наведеног уверења види се да је Милан један од првих носилаца овог највишег одликовања српског Двора.
У Првом светском рату учествовала су сва три брата Јевремовића и Мијаилов син Андрија. Борећи се са својом јединицом у Колубарској операцији, резервни пешадијски капетан Милан Јевремовић погинуо је 12. новембра 1914. године на положајима код села Дрена, док му је брат близанац страдао две године касније, септембра 1916. године у борби на Кајмакчалану.
