U svim biografijama zlatiborskih ratnika sa najvišim odlikovanjem gogovo da je neizostavan sledeći podatak: “potiče iz porodice siromašnih zemljoradnika”. Nije se usud svom žestinom okomio na sirotinju, niti je gurao u prve borbene redove, gde se najčešće ginulo i najlakše sticalo ordenje. Objašnjenje zapravo treba tražiti u činjenici da je srez zlatiborski bio najsiromašniji u užičkom okrugu i da su bile retke porodice koje nisu živele u siromaštvu i nemaštini. A što su Zlatiborci podneli najveće žrtve i imali daleko najviše nosilaca Karađorđeve zvezde, uzroke treba tražiti u karakteru i mentalitetu ovih gorštaka, koji su za najveće ljudske vrednosti smatrali poštenje, junaštvo i hrabrost.
Na samom začelju siromašnih nalazila se i porodica Vukomana i Stamenke Jojić, zemljoradnika iz Mokre Gore, koji su imali samo hektar ziratne zemlje i 50 ari pašnjaka. Nove nevolje za Vukomana nastale su kad mu je umrla supruga. Sin Petar, rođen 26. decembra 1889. godine, rastao je uz oca, pomagao mu da obavi sve poslove na imanju, čak i one koje je trebala majka da završava. Oženio se Kovinom Jovičić, koja mu je 1912. godine rodila sina Milosava. Iste godine pozvat je da ispunu dužnost prema otadžbini i ne zna se da li je uopšte video jedinoga sina.
Rezervni pešadijski podnarediik Petar Jojić odslužio je stalni kadar u IV pešadijskom puku, i sa prvim pozivom ove jedinice prošao je kroz sve borbe od 1912-1916. godine. Starešine su zapazile Petrovo junačko držanje na Kajmakčalanu, Sivoj steni, Floki, Starkovom zubu i drugim položajima. U svakoj narednoj borbi bio je još hrabriji, kao da je nestrpljivo žurio da što pre vidi porodicu i zagrli sina.
Sreća ga je napustila krajem novembra 1916. godine, kada ga je bugarski rafal pokosio na Crnoj reci. Užički ratnici su po svim hrišćanskim običajima svoga druga sahranili na vojničkom groblju.
Petar je pregrmeo najteže trenutke oslobodilačkih ratova, malo je vremena ostalo do povratka slobode. Pao je na pragu otadžbine ne dočekavši da stigne u Mokru Goru, da odmeni iznemoglog i starog oca, da bude oslonac u životu svom siročetu.
U ratnom dosijeu Petra Jojića piše da je za hrabro i požrtvovano držanje u svim borbama od 1912-1916. godine odlikovan Srebrnim vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima.
Vukoman je posle dve godine doživeo novu tragediju, u epidemiji španske groznice umro mu je i unuk.
