„Да нема Саве и Дунава, отишли би Златиборци и преко белог света да траже жито.“ Рекао је са призвуком саосећања и сете, златиборски посланик Михаило Смиљанић у свом обраћању у Народној скупштини.
Данас ко год дође од бројних туриста на Златибор, кад се поред вештачког језера нађе поред скулптуре назване „Златиборски брзи воз“, фотографише се. Педесетих и шездесетих година истеклога века разгледница, као и цртежи на сувенирима од тањира, флаша са ракијом до веза на одећи била је неизоставни део које би сваки туриста понео са Златибора. Данас на њега подсећа та храстова скулптура висока 2,60 метара, киријџије и коња са самаром висине 2,50 од брестовог дрвета. Постављена је 18. августа 2013, поводом свечаности 120 година организованог туризма на Златибору, и од тада је понос Златибора.
Вратимо се у прошлост да би више сазнали каквим се послом бавио и ко је био тај шерет Тодор Гајевић Удовичић, киријџија из Стубла. Због разгледнице коју направи ужички фотограф на Златибору Илија Лазић и назва је „Златиборски брзи воз“, за Тодора Гајевића Удовичића сазна „цео бјели свет“.
Од друге половинe 19. до почетка 20. века, златиборски крај је називан „Српски сибир“, кириџиски каравани били су једине везе овога краја са осталим деловима Србије. То је најпримитивније саобраћајно средство употребљавано још у доба Римљана од којих су остали и издржљиви и јаки златиборски коњићи. Тодор је као и остале златиборске киријџије носио у размену вишак златиборских производа: сир, кајмак, сухомеснате производе, вуну, катран, луч, дрвене судове… Преко Златибора се путовало уским караванским путевима, колски нису постојали. Каравани су из Ужица кретали у различитим правцима из Ужица, где су од трговаца примали налоге за робу коју треба дотерати. Сваки трговац је имао свог киријџију који је награђиван зависно од његових способности.
О домишљатости ере Тодора киријџије и његовој шеги се причало по Србији у његово време, одабрао сам три анегдоте.
Уђе Ера Тодор Гујевић у једну ваљевску механу и запита механџију шта има за ручак.
– Пасуљ с месом
– Пошто је тај ручак?
– Десет динара.
– А шта има за вечеру, мој лепи газда и пошто је вечера?
– И за вечеру је пасуљ, само је он седам динара јер је подневни
– Онда дај ми вечеру.
Механџија донесе Тодору у подне вечеру са попустом 30 одсто и насмеја се његовој довитљивости.
Куповао Ера Тодор у Ужицу код сарача Коружића улар. Сарач му тражи 20 динара, па спусти цену на 15. Али Тодор не да више од 10. Ценкали се тако, па ће Тодор:
-Слушај мој лепи газда, да ми даш овај улар за 10 динара или ћу учинити оно шта сам наумио.
Сарач га гледа, мисли на најгоре и даде му улар па кад узе 10 динара запита:
– Ама, Бога ти. Тодоре, шта би учинио да ти нисам дао улар за 10 динара.
Тодор га гледа па ће:
– Да ми ниси дао за 10 динара морао бих ти дати свих 15. динара.
Нападао снег до колена и непрестано веје. У Рајковој кафани у Чајетини је топло и удобно. Крај пеђи се искупила већа група ера киријџија цео караван. Не смеју преко Златибора по таквом времену. Улази један Београђанин у кафану, отреса ноге и сам себе гласно пита:
– Уф, уф, колики је! Побогу брате шта ће бити од оволиког снега?
– Вода пријатељу – одговори му Тодор Удовичић Гајевић који је седео у групи Ера покрај пећи.
