Turisti na Zlatiboru često su se fotografisali sa zlatiborkim jedriličarima, koji su uz sve bili i neka vrsta turističke atrakcije. Tokom postojanja jedriličarke škole na Zlatiboru, događali su se i ružni trenutci, u koje spadaju nesreće i pogibije, ali je bilo mnogo više onih prijatnih. Gde je omladina tu je pesma, muzika, gitare, šala, zabava. Logorske vatre na kojima su jedriličari, uz skečeve, vatromete imale su posebnu draž u letnjim zlatiborkim noćima. Ovim priredbama je rado prisustvovala omladina, nekad i njihovi roditelji, koji su redovno letovali na Zlatiboru. Jedriličari su bili posebno omiljeni među tim svetom, devojkama udavačama, među decom. Neke jedrilice su imale na trupu i oslikane Diznijeve junake, što ih je posebno veselilo.
U to vreme na Zlatiboru mesta za izlaske skoro da nije ni bilo. Jedriličari, a i oni koji su sa njima želeli da se upoznaju, okupljali su se u skromnom restoranu “Švajcarija”, koja se nalazila u blizini jedriličarkog doma. U tom restoranu dogodilo se neizbežno – rađala se ljubav, pa su se posle zalaska sunca pod prozorima pojedinih vila mogle čuti serenade. Devojke su jedriličare zadivljeno gledale, a i oni nisu bili ravnodušni. Nada Mirković je bila među onima koji su u školi letenja upoznali svoje buduće muževe. Sve u svemu, u Kreljevini Jugoslaviji vazduhoplovci su uživali poseban ugled, veći nego ostali rodovi vojske. Vrhovni pokrovitelj “Aero kluba” bio je Prestolonaslednik, kasnije kralj Petar II, a doživotni predsednik knez Pavle Karađorđević. Vazduhoplovci, pa i jedriličari, imali su posebne ambleme i oznake, na koje su bili neobično ponosni.
Koliko su jedriličarske značke bile cenjene, pokazuje i primer Srba Aranđelovića, koga su zvali “Cigo”, sina Dragog Aranđelovića, vlasnika bioskopa u Užicu. Srbo je jednom prilikom rekao: “Ja sam se Akademskom aero-klubu pridružio negde u julu 1938 godine. Moj otac Dragi Aranđelović je bio predsednik Aero društva u Užicu i bio u situaciji da Akademskom aero-klubu čini sitne usluge, pa su u znak zahvalnosti pristali da otac uplati za moj smeštaj i hranu, tek da budem s njima, jer pravo na letenje ne bih imao tek za četri godine. Ja sam u decembru te godine punio petneast godina, što znači da sam im se pridružio u četrnaestoj! Ja sam od želje za letenjem čekao da svi zaspe, pa bih se ušunjao u hangar i tu bih postavio jednu jedrilicu nasprem vetra i uživao u tome što sam “parirao”, što na jedriličarskom jeziku znači držao sam krila u horizontalnom položaju. Škola je u to vreme imala tri nastavnika, Henrika Lautnera, Bohumil Jekliča i Dušana Nedoklanca. Lautner je bio rođeni oduševljenik za letenje, kao i za mnoge druge sporske disciplone, a naročito skijanje. Nedoklanac je bio član čuvene proslavljene grupe “Deveti” iz Vršca, koja je dala vrlo visoke klase pilota jedriličara. Jeklič je bio jedan od genija za letenje, mnogostruko odlikovan… Jedini koji je mogao da vidi moje noćne izlete bio je Jeklič, koji se vraćao sa svojih usamljenih noćnih “šetnji”… Često bi mi prilazio i naša diskusija se završavala na: “Ne brini klinac, ja znam šta znači želja za letenjem”… Prošle su tri godine dok nisam dobio sve te značke, položio sve kurseve i sporo “C”, koja je imala i zvanični br 23. Postao sam najmlađi “C” pilot u Evropi. U mom Užicu svi su dolazili da vide moje letačke značke, naročito onu sa dva galeba.”
Ali, tu se priča o Srbovim letačkim značkama ne završava. Tu najdržu i najcenjeniju, jedriličar Srbo Aranđelović je dva puta progutao da bi je sačuvao. Prvi put kad nije hteo da je 1941. godine, uprkos naređenju čelnih ljudi “Užičke republike” (Slobodana Penezića i drugih), skine sa revera kao simbola “kapitalitičke i buržuaske Jugoslavije”, ostavši na momenat sam u sobi, progutao je značku. Drugi put na Golom otoku, prilikom presvlačenja iz civilnog u robijaško odelo – učinio je isto.
Lautner, glavni instruktor u jedriličarkoj školi na Zlatiboru, u “Švajcariji” se zaljubio u ćerku Andrije Mirkovića, poznatog užičkog trgovca. Našao je načina da je poseti u Adrijinoj kući u Užicu, dole blizu današnje Prve osnovne škole. Pomenuti Srbo Aranđelović se sećao: “Desilo se da sam ja bio taj koji je doveo Lautnera u kuću u kojoj je započela velika ljubav, koja se završila brakom između Lautnera i Nade Mirković. Možda je vredno pomenuti da kasnije, negde u decembru 1941. godine kad su glave letele kao bezvredne tikve, Lautner je jedne noći izvukao mene i četiri druga iz nemačkog zatvora.”
Lautnerov grob je gore na groblju Dovarju. Miloš Vojnović Lautner rođen je 1916. u Mariboru kao Herik Lautner od majke Slovenke i oca Nemca. Školovao se za dentistu, ali je rano počeo da se bavi sportom i postao nastavnik skijanja. Ubrzo je završio jedriličarsku i pilotsku školu u Nišu… Na Zlatibor je došao 1938. gde je vršio dužnost šefa nastave letenja. Istakao se svojom stručnošću kao ambiciozan, vredan, temperamntan, kao organizator bitno je doprineo rezultatima Jedriličarkog centra na Zlatiboru, posebno u broju “C” diploma i radu na auto-vitlu, čime je dokazao da je Zlatibor pogodan za visoko jedrenje. Zaslužan je i za razvoj jedriličarstva u Užičkoj gimnaziji.
Oženio se Užičankom i 1941. prešao u pravoslavnu veru pokrstivši se u manastiru Žiči, kada je dobio srpsko ime Miloš Vojinović. Isovremeno je stupio u tzv. Srpski dobrovoljački korpus kojim je komadova general Nedić u činu kapetana. Učestvovao je u opercijama protiv “Užičke republike”. Pošto je njegov 10. dobrovoljački korpus bio stacioniran u Bajnoj Bašti (1942), organizovao je prihvat nekoliko hiljada srpskih izbeglica koje su bežale iz NDH pokušavajući da se prebace preko nabujale Drine. Uporedo je ratovao protiv partizana i Dražinih četnika, uglavnom na teritoriji užičkog kraja. Poginuo je u Sečoj reci 1943. u borbi sa četnicima.
