Златибор је данас надалеко чувен. Име најлепше српске планине изговара се са пијететом и љубављу. Заљубљеници у Златибор говоре о незаписаном златиборском шарму, кажу да од Златибора нема лепшег имена међу планинама, тврде да се то злато крије у букетима четинара, на далеким пашњачким хоризонтима, у миришљавим мајским ливадама и јануарској снежној белини са вечно уснулим зеленим четинарима. Академски сликар Божидар Ковачевић, родом од Доброселице, цео живот је сликао његову лепоту и рекао: „Ту величанствену слику ниједан уметник није насликао, Златибор се мора видети, да се упије сва његова лепота, као и његови пркосни становници”, ми Ере.
Нигде у Србији није владала таква страначка загриженост, која прераста у расправе, зађевице, па и физичке обрачуне кроз прошлост као у овом крају. Златиборци су испољавали опозиционо расположење према динстији Обреновића, а убрзо су се разочарали у руковоства грађанских партија између два рата, тако да један од опозиционих првака, успешни председник чајтинске општине Милан Стаматовић није неко чудо, напротив, очекивано је од Златиборца да буде бистар, пркосан и успешан.
О том посебном ерском пркосу, хумору, политичком менталитету говоре две цртице које записа давно посебни хронолог Златибора и његових становника Љубиша Р. Ђенић:
Ерски посланик
Пало кнезу Милошу на памет да се договори са народом о народним пословима. Тебало је изабрати посланике, боље речено одредити их и упутити их народну скупштину у Крагујевцу.
Зовну Милош писара и рече да изда наредбу свима капетанима да пошаљу по једног представника (народног посланика) на скупштину. Но, кад је дошла на ред златиборска (рујанска) капетанија, Милош заповеди писару да не пише тамошњем среском капетану, већ уочи саме скупштине да оде у варош Ужице и првог Еру кога сретне да му приведе, јер су они толико паметни да сваки од њих може бити посланик. Милошево наређење – извршење.
Десило се да је писар наишао на Акса Јечменицу из Доброселице, код кога је некад и кнез Милош служио, и тако Алекса постаде представник свога краја на Милошевој скупштини.
Скупштина је заседала. Говори Милош , затим редом посланици, а Аксо ћути. Дође ред на њега, али он и даље ћути. Најзад Милош му рече:
– Говори нешто газда Аксентије?
– Благо теби, господару, кад смеш тако да говориш, а нико не смје рећи да лажеш! – рече Аксентије и дуну на врата.
Ера псовао капетана
Седео Ера у механи у Чајетини, па се почео разметати:
– Их што номад испсовах капетана!
Сељаци га упиташе:
– Како си смео? Могао те је, болан, ухапсити!
– Е ухапсио би он мене да је могао, јер сам га псовао на Забучју, а он је остао у Ужицу.
