Јуна ове 1960. године, после монтираног синемаскопа у башти Биоскопа “Златибор”, први је приказиван филм “Неки то воле вруће”, америчка комедија са Мерлин Монро у главној улози.
Ретко који филм је успео искомбиновати сцреwбалл комедију у стилу браће Марx, симпатичну романсу која вам брзо прираста срцу, а бити истовремено пун сексуално сугестивног садржаја и врло суптилних обележја нечег „дубљег“ и озбиљнијег, а да не делује неукусно.
“Неки то воле вруће” је забележио успех у Ужицу по свим тачкама! Било да узмемо луцкастог Џерија, којега је само Џек Лемон с оном својом фацом могао извући, нешто озбиљнијег, помало прорачунатог Џоа, који је као саливен пристајао Тони Кертису, или Мерилин Монро с оним мазним, намерно инфантилним гласом, а да не спомињемо целу плејаду одличних споредних ликова, без којих ни ово троје не би били оно што јесу – замеркама једноставно нема места. Ужичани су били одушевљени.
У позоришту је премијерно приказана представа “Лисица и грозд”. У Дому армије су играли филмови “На окуци реке” и “Странац у седлу”.
Одржана је приредба “Тражимо највеселији град”. Приредбу која је одржана испред Округа (Скупштина општине), снимала је и ТВ Београд. Из исте куће је био и спикер Алексић, који је водио приредбу. Извођаче народних и забавних мелодија је пратио оркестар ужичког Дома армије. Најбољи су били солиста Мико Перишић, са народном “Мој чардаче”, и Јелена Ристић, која је отпевала забавну мелодију “Банбина”, дует Радмила Бурлић, Миленко Ђурић и Славка Ђурић.
Колики је тада био отпор према рокеролу, говори и податак да је спикер Алексић у једном моменту добацио “Ужичани певајте ужички, а не енглески”. Новинар Вести је коментарисао “Доиста је било сувише страних помодарских арија, па чак певаних на страном језику, што је још један доказ лошега укуса оних који су програм припремили и одабрали. У граду постоји КУД Алекса Дејовић, као и друге групе појединаца, који су у свему могли да учествују. Нико од организатора им се није обратио за помоћ и није тражио њихово суделовање.”
Грађевинско предузеће Златибор почело је да издаје свој истоимени лист у тиражу од 1500 примерака. Имао је 8 страница и излазио једанпут месечно.
У Ваљаоници је изабран нови раднички савет од 55 чланова. За председника је изабран Радомир Нешовић, а за председника управног одбора од 10 чланова изабран је Предраг Вујовић.
10 јуна одржан је пленум општинског комитета Савеза комуниста, где су закључили “Омладини се мора посветити већа пажња”.
У Дому армије гостовала је група певача, чланова ансамбла Радио Новог Сада, а у башти дома је организована реприза приредбе “Тражимо највеселији град”.
Ваљаоница Бакра је прославила десетогодишњицу постојања. На свечаној седници говорио је Радомир Нешовић, председник Радничког савета и истакао да је заједница од почетка изградње, па до краја, уложила у овај гигант 11 милијарди 383 динара, а да је ваљаоница у последњих 5 година произвела 77000 тона ваљаних и и вучених производа и остварила 82 милијарде динара укупног прихода. Тада је ваљаоница могла да обезбеди одмор за 800 радника у разним одмаралиштима, по најповољнијим условима.
У ствари Ваљаоница бакра Севојно је започела производњу 1952. године. Пројектовани капацитет био је 25.000 т/год. Током каснијих фаза изградње, повећан је капацитет до 60.000 т/год, у чијој су структури ваљани полупроизводи учествовали са око 60%, а пресовани и вучени са око 40%. Фабрика постаје највећи прерађивач бакра и легура бакра на просторима некадашње Југославије, што је сврстава у ред познатих и већих фабрика ове врсте у Европи и свету.
У Цвети Дабић (Фротекс) је прослављено 10 година постојања радничког савета.
Три дана су Ужичани зачуђено сретали мноштво младића и девојака у разнобојним тренеркама. На њиховим грудима је писало “Партизан”, “Црвена звезда”, “Војводина”. Највише пажње су изазвали црнци, иначе студената београдског Дифа, који су дошли из “Бирмакс Сјена”. Догађала се велика смотра атлетичара, почела је 18. јуна и трајала три дана.
А онда се прочуло да је Ужичанин Миленко Костић, службеник предузећа “Ласта”, успео да ухвати бегунца који је бежао од милиционера. Приликом саслушања, дознало се да је то Јосиф Живковић из Кикинде, који је због крађа осуђен на затвор у Пожаревцу. Успео је да побегне из затвора, на путу до Ужица, у Чачку и Овчар Бањи, извршио је провалне крађе, а затим је возом дошао у Ужице.
Овога месеца, како су писале “Вести”, “ухваћен је још један опасан разбојник, који је отимао новац”. Радило се о Браниславу Алексићу, беспосличару из села Овче, код Бајне Баште. Он је на ужичком пијацу приметио Војина Маријановића, који је успешно продавао креч. Касније га је сашекао и представио се да је “орган унутрашњих послова”, тражећи му личну карту. Овај је рекао да му је остала у кући код сестре, пошао је са њим да види личну карту, али чим су зашли у мрак ударио га песницом у слепоочницу и успео да му отме новчаник са 320.000 динара. Ухваћен је нешто касније и одмах све признао.
