Ужички физикус, што значи лекар кога поставља државна власт за надзорног лекара у граду, срезу, или округу, био је у Ужицу на прелазу из 19. у 20. век, др. Алекса Стојковић. Године 1901. ужички физикус је објавио књигу у којој, између осталог, пише:
„Варош Ужице лежи на левој обали Ђетиње, најлепше планинске реке у Србији, бистре као кристал и веома брзе, у коју се улива неколико брдских потока: Царински, Уремовачки, Коштички и Глуваћки, који су доста добро укопани, и, спирајући варош урамљену између околних брда, чине је здравом и чистом“.
Поменуте потоке памтимо и данас, после јаких киша, кад нанесу муљ на улице, јер цеви и канали који су их укротили не могу да приме сву воду. Укроћена је на жалост, и поменута планинска лепотица, Некада бистра, чиста и богата рибом. Предњачио је клен, кркуша, вретенац, пловка, а у горњем току и пастрмка поточара. Стари Ужичани су ми некад причали да је скобаљ из Мораве долазио да се мрести у Међају.
Данас Ђетиња која тече кроз град је без својих природних обала, вирова, спрудова, брзака и врбака… Иако има лепо уређено шеталиште поред кеја, личи на канал у који су укључени градска канализација и отпадне воде из индустријских погона и сл. Не само Ђетиња, многе реке, обуздане у зиданим коритима, остале су без душе и живота у својим токовима. Ђетиња се још брани присуством рибе, дивљим паткама и понеким паром видри кроз сам ток, које су се појавиле када је заустављен рад у Ткачници.
Изградњом бране у Врутцима ниво Ђетиње се регулише, па за време великих киша или у пролеће, кад се снег топи, њен ниво се ретко мења и није претња приобаљу, сем у екстремним случајевима. Некада је, дивља и необуздана, плавила улице 1.300 каплара, Вуколе Дабића, Омладинску, Небојшину, а Великом парку и Ади се могло прићи само чамцем. Напуштајући Ужице, она се разливала равницом Крчагова, правећи аде међу врелима. Ту у Дудовом засаду, надомак Видића кућа, ужички дечаци су играли фудбал, а после утакмице брали дудиње, па онако умазани ускакали у бистре зелене вирове Ђетиње. Враћајући се кући, обавезно су испод стене код моста за Аду и Врела ловили рибу „на руке“, а у шипражју са друге стране често налазили пачија и гушчија гнезда са јајима.
Брана у Великом парку пружала је посебна уживања. Скокови са устава, игра у „четвртастом“, риболов испод устава, пливање у брани све од Железничке станице. У самој брани је било крупног клена, а посебно у горњем делу испод кланице, где се бацао „цибок“ и отпаци после клања стоке. У кориту Ђетиње, кроз град, било је пуно вирова у којима су се млади Ужичани већ првих дана маја купали и ловили рибу. Један се налазио испод некадашње Колнице, мало ниже од порушеног Касапчића моста, па узводно „код пања“, Стојин вир, где се уливао Коштички поток, стварајући велики пешчани спруд, где је било баш лепо за сунчање и уживање у играма на песку.
На месту данашње плаже, Ђетиња се рачвала па је један крак одлазио у јазове за покретање Драгове и Зрњове воденице, а други текао поред Фикаровог зида. Између Јазова, а у Аћимовића имању, била су два јавна купатила и мали рибњак. Ту се за госте спремала свежа риба, а у хладовини винове лозе, уз преферанс и хладну шљивовицу, сачекивеле пријатне летње вечери. Са друге стране код Фикара, један долап је избацивао воду и заливао башту у којој је газда Фикар гајио најразноврсније поврће, за које многи Ужичани пре њега нису чули, а камоли пробали. Како су му комшијске кокошке улазиле у башту, а његове опомене нису вределе, то је, на танак свилен кончић зрно кукуруза, а на други крај привезао картончић са поруком: „Била сам код Фикара“. Тако је сазнавао с које стране долазе и ко му прави штету у башти.
На простору између реке и Јазова Немци су 1943. изградили лепу дрвену кућу у алпском стилу, где су проводили лето уживајући у чарима Ђетиње. Дуго се ту налазила, а због изградње плаже пренета је на друго место, где је убрзо изгорела у, како се причало, подметнутом пожару.
Одмах испод Старог града и Јаза била је Бањица, названа по топлој води. За разлику од оне у јазу, која је због протицања тунелом кроз брдо била знатно хладнија. Идући уз реку после неколико брзака и вирова, стизало се на горњи јаз и малу брану, па мирним током кроз Турицу, све до Велике бране. Ту је дубина била преко 15 метара. Ту су они старији и одважнији пред млађима показивали своју храброст. Ту је био рај за риболовце, за праве риболовачке трофеје ужичких риболоваца од којих су најпознатији били Владе Њуња, Мико Алас, Мишо Пљеско, Томац, Киро, Слобо Аћимовић, Илија Рапавац, Перо Прђуљ, Андрија Џаки, Граде Манговац, Мире Шена, Ацо Јаре, Ацо Јокић, Радош Станковић, Феђа, Мишо и Слобо Зец., Жарко Лазић, Владе Шљиго и многи други, како они из старије гарде, тако и млађе генерације. Касније су језера Кокин брод, Перућац, Међувршје и Врутци преузели примат, па је Велика брана отишла у други план.
Кад се прође велика брана долазило се до Пескаре, где је Ђетиња наносила велике количине песка, а рабаџије га колима и волујским запрегама, после мукотрпног вађења и просејавања, довозиле у Ужице и на друга градилишта.
Идући пругом, после неколико километара и шест тунела, онај „криви“ и „црвени“, стизало се на Рајске отоке. Драган Шмакић, који им је дао име, изабрао је право име за овај део тока Ђетиње, јер се она ту, после неколико брзака, одмарала у два-три пространа и дубока вира вир. Лепота природе, дубока и бистра вода, обиље крупне рибе, мамили су, па је највећи део лета ужички млад свет проводио ту, на Рајским отоцима, остајући од од јутра до мрака, а често се враћала изранављених ногу, јер је требало по мраку проћи толике тунеле, „набадајући“ прагове и газећи по шодеру.
Ђетиња је у горњем току сачувала лепоту, иако је траса пруге Београд – Бар нарушила много тога. Али, због тешке приступачности, овај део реке је остао сачуван.
Траса којом је ишао „Ћира“ је сачувана, преуређена у шеталиште, омогућила је и особама са посебним потребанма да виде ову посебну лепоту предивних и некад заборављених предела. Старијим Ужичанима поново оживела успомене на некадашње лепо детињство, дечаштво и младост, какве је некада имала већина Ужичана.
А Ђетиња, некадашња река лепотица, поново после неколико година утољује жеђ Ужичана и чека да јој врате њену чистоћу и бистрину изградњом фабрике за отпадне воде, „да тече све до ушћа тог, та река, без повратка свог“.
