O američkom donu, kumu, bosu Bošku Radonjiću, po užički Bolu Bulju sa Dovarja

2118

„Želim da se pred njim pomire naša braća. Dosta je bilo mržnje, život ide dalje, mora se prekinuti gubljenje vremena“. Boško Radonjić, prilikom otvaranja spomenika Krste Smiljanića na Zlatiboru.

Ako bih morao da kažem suštinu o Bošku Radonjiću u tri rečenice, rekao bih:
Boško je bio veliki patriota, potiče iz ugledne, obrazovane užičke porodice. Bio je oštar mozak, britka reč i veliko srce. Mnogima je pomogao, i u SAD i u Srbiji, spasio je mnoge živote i izmirio mnoge ljude.

Ali ako treba da potvrdim činjenično ove tri rečenice, najkraće pripovedanje bi izledalo ovako:

Sa desne strane uz užičko Dovarje, kod Dovarjaške česme (bila kod Ćitove kovačnice), tu su i kuće učitelja Radonjića i njegove žene Milice. Imali su dvanaestoro dece, od kojih je ostalo njih šestoro: Ljubinka, Milorad – Pikula, jedan od užičkih Belih orlova, Đurđa, Margita, Dragoslav – Pipo, najpoznatiji užički varioc i Boško Radonjić, njihovo dete, koje će Užičani prozvati „Bole Buljo“, zbog velikih i radoznalih očiju. Bole će postati na daleko poznat Užičanin, poseban čovek. Ma gde bio na planeti, zavičaj i Srbija su mu uvek bili u glavi na prvom mestu. Bio je veliki rodoljub, borio se bespoštedno da ceo svet sazna i čuje o njegovoj otadžbini.

Početkom šezdesetih godina 20. veka, osmanaestogodišnji Boško Radonjić sa Dovarja odlučio je da postanene neko ko će pokušati da promeni svet. Bio je pobunjenik, imao je život koji ništa nije moglo da uništi. Pisano je o tome u mnogim časopisima i knjigama, ali to nije taj Boško kakvog su ga Užičani poznavali… Za Dovarjaše i ostale užičke prijatelje, bio je sasvim drugačija ličnost, obasjana oreolom jednostavnosti i prostodušnosti. Bio je to poseban mlad čovek koji je pažljivo slušao, pogledom učio i savetovao. I mladi i stari Užičani su ga znali, sretali smo ga na glavnoj ulici na korzou. Pričao je o svojoj dečačkoj hrabrosti, divili smo se smelosti… U duši je bio pesnik, voleo je Užice, a posebno Zlatibor, koji je često pominjao i o njemu nadahnuto govorio dok je živeo u Americi. Bila je to njegova jedina i najdraža planina. Osećao želju da nekada živi na njemu, napisao je:
“Ne dajte nikome Zlatibor, neka to bude mirna i tiha planina. Oštrog vetra, a blagih reči i osmeha. Čuvajte, zalivajte, poštujte dobre Zlatiborce“.

Boško Radonjić kao član moto kluba Ere (foto Dragan Jovanović Jovana)
Boško Radonjić kao član moto kluba Ere (foto Dragan Jovanović Jovana)

Boško Radonjić, rođen je u Užicu 17. maja 1943.godine. Otac mu je bio član Ravnogorskog pokreta, zbog čega je streljan ’45, a sestra mu je umrla ’48, usled torture komunista. Boško je odrastao sa majkom u istoj kući gde je i rođen. Završio je srednju tehničku školu, ali nije mogao da se zaposli. Godine 1970. nestao je iz Užica, pročulo se da je pobegao u inostranstvo. Boško se od detinjstva družio sa Milovanom Đorićem Đorom, kasnije poznatim bekom ”Crvene zvezde”. On ga je prošvercovao u autobusu sa Zvezdinim igračima u Grac. Boravio je neko vreme u Austriji, a odatle je otišao u Italiju. Zatim se domogao Njujorka. Pre toga, sličan put kao i Bole je imao Nikola Kavaja, u čiju organizaciju srpskih nacionalista SOPO će se Boško učlaniti odmah nakon dolaska u Ameriku. Kavaja mu je postao kum i venčao ga sa prvom suprugom u Njujorku. S Kavajom planirao je neuspeli atentat na Tita u Americi i učestvovao u bombaškim napadima na jugoslovenske konzulate. Zbog toga je krajem sedamdesetih osuđen na dve godine zatvora.

Prema pisanju američke štampe, 1975. godine je učestvovao u bombaškom napadu na Jugoslovensku misiju pri UN, a 1978. priznao je krivicu za učešće u zaveri – postavljanje bombe u kući jugoslovenskog konzula i u jugoslovenski klub, 1975. u Čikagu. Nakon odslužene zatvorske kazne on se 1982. vratio u Njujork.

Kao i mnogi emigranti nastanio na Menhetnu, u Hol Skicneju, zloglasnom njujorškom kraju, koji zbog toga što se u njemu godišnje dogodi najmanje 500 misterioznih ubistava, uglavnom nerasvetljenih, zovu ”Kuhinja pakla”. Tu je sreo i upoznao ljude iz svih krajeva sveta, svih rasa i boja: Irce, Špance, Italijane, Poljake, Nemce, Mađare, Srbe, Hrvate i druge. Svi su oni ostajali u tom ”paklu” dok se ne snađu, dok ne zarade pare da bi prešli u neku drugu lepšu četvrt grada i tako ostvarili svoj američki san. Dosta ih je ostajalo tu i do kraja života.

Ubrzo je Boško shvatio da Amerika nije tako demokratska zemlja kako je mislio, već da je to policijska tvorevina, što se na prvi pogled ne može videti. FBI služi za unutrašnju kontrolu celog državnog sistema, a CIA za spoljnu. Shvatio je da se to radi uz pomoć mafije, instalirane u veoma važnim ustanovama sistema – sindikatima. Došao je do saznanja da je tu mafiju organizovala i u sindikate postavila niko drugi nego FBI, da bi sprečila da tako važnim organizacijama za funkcionisanje države ne ovladaju komunisti. Plašili su se da neki uticajni komunista ili radnički tribun ne podstakne na štrajk, makar i na nekoliko sati ili jedan dan, zaposlene na održavanju njujorških liftova, u gradskom saobraćaju, elektranama, vodovodu ili drugim gradskim komunalnim službama. Život u gradu bio bi potpuno paralisan, nastao bi haos.

Boškov kum, Nikola Kavaja:
„Mafija je namerno stvorena i u samoj FBI i CIA i drugim policijskim ustanovama baš zbog lakše borbe policije sa mafijom. I ako, direktor FBI Džon Edvard Huver, za gotovo pola veka svoje neprikosnovene vladavine ovom moćnom policijskom organizacijom, nikada nije priznao postojanje mafije, zbog viših državnih interesa. U Americi pored državne postoji i nevidljiva mafija koja se služi istim metodama. I jednu i drugu vode intelektualno veoma obrazovani ljudi, bosovi, i njihovi najbliži saradnici konsijeri – koordinatori, odnosno izvršioci svih poslova. Ove dve mafije često se međusobno obračunavaju. U Americi su najjače mafije irska, italijanska, španska i druge. Bos bosova je šef svih tih mafija u jednom gradu ili kraju.“

Igrom slučaja u Njujorku Boško je upoznao Edija Kaminskog, bosa, odnosno šefa irske mafije u ”Kuhinji pakla”. Zvali su ga Edi Bučer, tj. Kasapin, čovek koji olako seče i kasapi ljudska tela nožem. Posle dvadeset godina provedenih na robiji, pojavio se na ulicama ”pakla” u vreme kad Boško tu došao. Sprijateljili su se, Edi ga je zagotivio. Boško je baš od od njega dosta naučio o mafiji, o životu u ”Kuhinji pakla”, Njujorku i Americi. Irska mafija Vestijes, čiji je šef bio Edi Kamenski, bila je najbrojnija i najmoćnija. Nju su sačinjavali svi Irci u Njujorku: političari, biznismeni, sindikalni funkcioneri, aktivisti IRE i drugi uticajni ljudi. U jednom obračunu između irske i italijanske mafije 1977. godine, Edi je ubijen. Posle njega za šefa je došao Irac Mark Splen, ali i njega je ubrzo snašla ista sudbina. Na njegovo mesto je izabran Džon Kunin, jedan od Boškovih najboljih prijatelja. I on je u međuvremenu osudjen na 75 godina robije i morao je da ide na izdržavanje kazne. Pred polazak u zatvor pozvao ga je i postavio za šefa irske mafije u Njujorku. Tako je Užičanin postao bos, odnosno šef najbrojnije i najmoćnije irske mafije u Njujorku.

Mladi Boško Radonjić u vreme svog dolaska u Njujork
Mladi Boško Radonjić u vreme svog dolaska u Njujork

Slučajnost je htela da za bosa, odnosno šefa italijanske mafije, isto tako moćne u Njujorku, tada bude postavljen dobar prijatelj Boška Radonića – Džon Goti. On je bio šef mafije jedne od najuticajnijih njujorških porodica, italijanskog porekla – Gambino. Boško ga je upoznao početkom sedamdesetih, dok je bio mladi oficir u porodici Gambino. Pomogao mu da se prikrije, tako je stekao poverenje, koje mi je kada je postao Bos, vratio tako što ga je imenovao za kapetana Koza nostre za Njujork. Bio je kum irskog klana, jedini stranac, koji je bio bos u Koza Nostri, i jedini Srbin koji je bio visoki oficir u američkom podzemlju. Posle smrti Džona, i hapšenja njegovog brata Pitera, koji je jedno vreme bio kum Koza nostre, organizaciju vodi boškov poznanik Džon Nois. Goti mu je predložio da se dve mafije pobratime i da tesno sarađuju, što je Boško prihvatio, tako da su, u stvari, postali vojnici porodice Gambino. Boško dok je bio bos je nastojao da prestanu međusobni obračuni i ubistva u mafiji… Sećao se:

„I taman sam mislio da sam u tome uspeo kad je jednog jutra 1985. na pločniku ispred restorana na Menhetnu nađen ubijen Pol Kastelano, bos bosova, odnosno šef svih mafija u Njujorku. Bilo je očigledno da je to ubistvo zbog nekih svojih ili viših državnih interesa organizovala policija. Za ubistvo Kastelana osumnjičen je i uhapšen moj prijatelj i najbolji i najbliži saradnik Džon Goti, šef italijanske mafije u Njujorku. Nije bilo nikakvog razloga za to. Sve je to bila vrhunska nameštaljka.

Džon Goti je osuđen za ubistvo Kastelana, koje on uopšte nije počinio, samo zato što je njegov najbliži saradnik Semi Gravano ’propevao’. On je najobičnija džukela, zato smo ga zvali Semi Debil. Gravano je svojim rukama ubio devetnaestoricu ljudi, a policiji je rekao da je to učinio po naređenju svoga šefa Gotija i izvukao se bez dana zatvora, dok je moj prijatelj Goti dobio sto godina robije. Taj isti Gravano optužio je i mene da sam podmitio porotnika za 60.000 dolara. Smešno, taj porotnik Džorž Pejp je moj prijatelj, jedan od venčanih kumova. Nego, tadašnjem javnom tužiocu Njujorka Rudolfu Đulijanu, koji je vodio ceo slučaj (inače potonjem gradonačelniku ovog grada), bilo je obećano da će ako uspe da Goti bude osuđen na dugogodišnju robiju – postati javni tužilac države Njujork. I, naravno, zbog toga on i njegovi saradnici nisu birali sredstva i načine da to ostvare.“

Don Boško Radonjić nikada u Americi nije bio osuđivan zbog kriminala, ni zbog njegovog druženja sa članovima porodice Gambino. Bio je čovek sa jakim vezama u Koza Nostri. Inače, Koza Nostra u Americi je elitni društveni sloj, koji živi i radi po svojim specifičnim pravilima. Kao član Koza Nostre, Boško se nije bavio kriminalom, bavio se organizovanjem sindikata i borbom protiv sindikata, koji su bili pod uticajem komunista, Boško je objasnio:
„FBI i Edgar Huver nisu za Koza Nostru rekli da je mafija, jer su je koristili za obračun sa komunistima u Americi i na jugu Italije. U međuvremenu klan Gambino, kome sam pripadao, proširio je poslove na organizovanje sindikata vozača i sindikata glumaca i filmskih radnika. U tim poslovima Koza Nostri je najviše pomagao jevrejski lobi. Koza Nostra nikada nije u SAD i Italiji delovala protiv svoje države i protiv svog naroda. Goti je pao kada su američki političari odlučili da ga ruše. Amerika je dala 100 miliona dolara gradonačelniku Njujorka Đulijaniju da iskoreni Koza Nostru. Reganu je stalo da ga Đulijani nasledi na mestu predsednika SAD. FBI je početkom devedesetih uhvatio šestoricu kumova i Džonu Gotiju poturio krticu. Ja sam prvi došao do poverljive informacije iz FBI i Džonu Gotiju rekao da imamo krticu u porodici i da će biti uhapšen. Đulijano nije uspeo odmah da sruši Gotija, jer je ovaj imao jake advokate i saradnike. Zato se Ronald Regan odrekao Đulijanija. Ja sam u to vreme, krajem 1990. već bio u Beogradu.“

Godine 2000. Boška su agenti FBI skinuli sa avionskog leta za Kubu, i odveli u Njujork, tražili su da prizna ko ga je obavestio da je u Koza Nostru ubačen Sami Bono. FBI mu je nudila status zaštićenog svedoka i vilu na Floridi. Ništa nije priznao i na kraju su ga pustili, vratio se u Beograd:
„Goti mi je savetovao da se vratim kući, pogotovu što je rat ovde već bio počeo. On je preko svojih doušnika doznao da se spremaju da krenu na Srbiju. Znao je da sam ja u Ameriku pobegao i prihvatio saradnju sa mafijom radi ostvarenja srpskih nacionalnih interesa, a da u novonastaloj situaciji mogu da pomognem Srbima u Bosni.“

I zaista, uz pomoć svojih američkih uticajnih prijatelja, Boško je sve vreme rata izdašno pomagao Srbe u Bosni: savetima, parama, obukom specijalaca i komandosa, oružjem, odećom, obućom, hranom, dovodio umorne borce da se odmore na Zlatiboru. Preko svojih američkih veza pomagao je da istina o borbi srpskog naroda prodre u svet. Uz pomoć svojih visokouticajnih prijatelja doveo je u Bosnu svojevremeno i Džimija Kartera, da vidi da treba spasavati živote ne samo Srba, nego muslimana i Hrvata…

„Zapravo, video sam da pored pet članova one Kontakt grupe za Bosnu treba uvesti i jednog jakog igrača da se zaustavi rat. Zbog svega toga stekao sam naklonost ljudi u Republici Srpskoj, a pogotovu njegovog tadašnjeg predsednika dr Radovana Karadžića. Radovan mi je svojevremeno pričao da mu je Holbruk obećao da ako se ne bude pojavljivao u javnosti i političkom životu, da će nešto učiniti za njega. Ali, ja dobro poznajem Amerikance. Oni nikad nisu igrali igru koja nije dupla, pa i trodupla. Njima ne treba verovati. To sam savetovao i Radovanu.”

Boškov savet Karadžić nije poslušao i nakon obećanja Holbruka da će ga zaštititi od Haga, ako se povuče sa mesta predsednika Republike Srpske, Karadžić je to i učinio i o tome govorio u Hagu, ali sud ovaj dogovor nije zanimao. Holbruk je ćutao…

Boško Radonjić se u Srbiju vratio 15. decembra 1990. Dočekali su ga Đorđe Božović Giška, Dana i Vuk Drašković, Milovan Đorić i Momo Kapor. Iako je u Službi državne bezbednosti bio zaveden kao politički emigrant i državni neprijatelj, služba ga nije dirala… Kasnije je Boško otkrio, da su od Jovice Stanišića dobila takvo naređenje. Stanišić je bio američki čovek, od početka devedesetih je sarađivao sa CIA-om.

Boško je rešio da živi na omiljenom mu Zlatiboru, gde je otvorio kockarnicu, u Hotelu “Palisad”. Kasnije je u centru Kraljevih Voda sagradio Kazino klub “Bos”. Svi su znali da je na Zlatiboru Don Boško bog i batina, tako da, iako su mnogi žestoki momci posećivali ovu planinu, na njoj je vladao mir jer nisu bili dozvoljeni obračuni. Od ’96. je držao beogradski ”Lotos bar” u Zmaj-Jovinoj ulici, koji je zakupio i pretvorio u ekskluzivni noćni klub, poput onih američkih, u kojima je često boravio dok je živeo u Njujorku. Tu je imao i stan gde je živeo sa suprugom Sabrinom, kojom se oženio u Njujorku 1990. godine, pred povratak u Jugoslaviju. U Srbiji nikada nije osuđivan, mada je hapšen u vreme „Sablje“, tokom koje je tri dana proveo u pritvoru. Kako kaže premijera Srbije je poznavao, kao i ostale poznate političare koji su svraćali u njegov lokal.

Boško sa svojim kumom, pounatim nacionalistom Kavajom (foto Dragan Jovanović Jovana)
Boško sa svojim kumom, poznatim nacionalistom Kavajom (foto Dragan Jovanović Jovana)

“Đinđić bi svratio na kafu. Jednom je naišao Legija, da valjda vidi šta radi Đinđić sa mnom, pa sam ga ja oterao. Uhapšen sam sa izgovorom da ugrožavam bezbednost zemlje, a islednici su me optuživali da sam prijatelj Željka Maksimovića Make i da imam informacije o ubistvu policijskog generala Boška Buhe. Navodno su imali dokaze da je Maka, kog sam znao petnaestak godina, sedeo u Lotos baru dan pre ubistva generala Buhe i valjda tu planirao to ubistvo, u vreme dok sam ja boravio u SAD. Tu suludu ideju je islednicima dao Vojislav Šešelj, koji je tvrdio da sam ja čovek Velje Ilića, koji mu pomaže da zajedno sa Vojom Koštunicom dođe na vlast. Tako je Šešelj preko mene hteo da ruši Velju Ilića. Samo su ponavljali pitanja da li sam ja sa Makom planirao ubistvo Boška Buhe, pa su proširili na generala Badžu, ministra Pavla Bulatovića i načelnika policije Vlahovića. (inače za sva ova ubistva je osumnjičen klan “Amerika”, na čijem je čelu Mileta Miljanić Majk). To me je iznerviralo, pa sam pitao da li su oni kao komunistički izrodi ubili mog oca, rođake, prijatelje antikomuniste u emigraciji i prijatelje iz srpskog podzemlja, Gišku i Arkana? Tada su islednici ućutali. Pustili su me. U CZ-u sam boravio sa Radetom Bulatovićem, Acom Tomićem, Jovicom Stanišićem, Nebojšom Pavkovićem, Predragom Rankovićem Peconijem, Frenkijem Simatovićem, i Cecom. Svi smo se držali hrabro i dostojanstveno.“

U Ameriku Boško nije smeo, ali je voleo da odlazi u zemlje Južne Amerike. U američkom zatvoru se našao 31. decembra 1999. godine. Sa Nikolom Kavajom je bio na odmoru na Kubi, odakle je produžio u Kankun. Registrovan je među putnicima, i avion se zbog njega prizemljio u Majamiju. FBI je skrenuo let aviona sa Kube u Majami kako bi ga uhapsio za podmićivanje porote na suđenju mafijaškom bosu Džonu Gotiju. Radonjić je iz zatvora angažovao petoricu skupih advokata koji su mu brzo izdejstvovali da se brani sa slobode. Američka štampa je špekulisala da su kod njega pronađene fotografije iračke ambasade u Havani, i da je verovatno tamo bio u nekoj misiji. Posle godinu i po, izašao je kao slobodan čovek. Jedini svedok protiv njega, Salvatore Gravano, zvani Semi Bik, izgubio je status zaštićenog svedoka zbog prodaje droge dok je bio u programu za zaštitu svedoka. U kasnijim intervjuima, Radonjić je tvrdio da ga FBI, zapravo, progoni jer je krajem osamdesetih godina otkrio da zajedno sa Ministarstvom pravde nameštaju hapšenje i suđenje njegovom prijatelju Džonu Gotiju, šefu sicilijanske mafije u Americi.

„Prošlo je 16 godina od kako sam se iz Amerike vratio u Srbiju. Ne želim da se svetim zbog zločina koji su počinjeni mojoj porodici, jer sam se kao pravoslavac i član SOPO zavetovao da neću dozvoliti da udari Srbin na Srbina. To je moj način nacionalnog pomirenja potomaka četnika i partizana… Razočaran sam u Ameriku, jer mi je kada sam pobegao iz Jugoslavije dala slobodu, a potom mi je, kada sam se vratio u Srbiju, oduzela. Bombardovala je moju zemlju i moj narod samo da bi dokazala da je neprikosnoveni vladar sveta.“

Poslednjih godina Boško je živeo je na relaciji Zlatibor-Beograd. Iznenada je u svom apartmanu u naselju Kraljevi konaci doživeo šlog… Nije mogao da se oporavi, iako je dugo bio na aparatima koji su ga održavali u životu. Umro je 2011. Opelo i komemoracija su održani na Novom groblju u Beogradu, a sahrana u Užicu, tu na Dovarju, na domak kuće gde se rodio, gde je započeo i zatvorio svoj životni put. Užičani su ga ispratili uz trubače sa molitvom u srcu i uveravanjem da je smrt legende u njemu ostavila pregolemu prazninu. Pored svih tajni koje zauvek odnosi u grob, jer je on samo umeo da stvori događaje i ljude gleda kroz dvostruke aršine i naočari, njegovo srce bi bilo srećno i puno. Tri puta se na sahrani na groblju na Dovarju čula zakletva njegovih sledbenika ravnogoraca: „Živela Srbija!“. Na Boškovom spomeniku na užičkom groblju na Dovarju stoji epitaf: „Moj život je moja čast.“

Boško sa ženom Sabrinom
Boško sa ženom Sabrinom

Boškova žena Sabrina Radonjić je nekoliko godina kasnije izjavila za javnost:
„Moj pokojni muž Boško Radonjić bio je u kontaktu sa svim političarima, ali najviše je poštovao Zorana Đinđića. Više puta ga je upozorio da se pazi kriminalaca i narko-dilera iz svog okruženja. Zato su me zabolele laži onih koji su objavili da je Boško hteo da ga ruši. Posebno me je zabolela laž da je moj muž bio na čelu klana “Amerika”. Boško je bio don, ali nikad nije bio kriminalac, pre svega bio gospodin i častan čovek. U Srbiji nikad nije bio optužen ni za jedno krivično delo, a pojedini mediji su ga prikazali kao nekog vođu klana “Amerika”, što nema nikakve veze sa istinom.

Znam da javnost u Srbiji Boška zna kao bivšeg šefa mafije u Njujorku s kraja prošlog veka, ali velika većina ljudi u ovoj zemlji ne razume šta je bila mafija u Americi.To je bio državni projekat. Oni se nisu bavili uličnim kriminalom, drogom i slično. Mafija u SAD je bila “država u državi”. Boško, Džon Goti i njihovi prijatelji kontrolisali su sindikate i imali su osamdesetih godina monopol nad građevinskim i drugim unosnim poslovima na Menhetnu, gde su se okretale ogromne pare, i to u vreme kad je američka ekonomija bila u procvatu. Zašto bi se pored takvih poslova petljao u drogu, te priče nemaju nikakvog smisla.“