Текст написала Живодарка Дацин:
Е сада мало о мом ужичком пореклу. У срцу Ужица, Вуколе Дабића 3, живела је породица Мршевић. Кућа мога деке и баке са мамине стране. На жалост, данас је више на том месту нема. Не постоји кућа мог детињства и моје младости која је била, метафорички речено, оаза за све нас њихове унуке. Моји бака Даринка и дека Миодраг Миле су се упознали на дан Света три јерарха, на занатлијској игранци. Баба Дара је била пекарева кћи, а мој деда је био већ увелико занатлија, месар са својом радњом, негде (колико се сећам из прича), близу Основне школе “Нада Матић” и паркића. Деда је радио и омогућавао својој многочланој породици сасвим угодан живот. Још пре Другог светског рата, купује вилу на Златибору, како би једној својој ћерки омогућио ваздушну бању и помогао њеном здрављу . Наравно, чим се деца распусте, сва одлазе са мајком (нашом бабом) на Златибор и тамо проводе цело лето.
У свом животу изродили су седморо деце: најстарија Милена, која се разболела и још као беба преминула, онда следила Божидарка, рођена на Божић, Оливера, Зорица (моја мама), Петар, Светлана и последњи, наш најмлађи ујак Владе.
Деда је сву децу учио на рад, дисциплину и одговорност. Чим су ћерке биле око 15-16 година, недељом су радиле на благајни у очевој месари, као због гужве, а више бих рекла да их је учио обавезама и одговорностима. Још у оно време, што није било баш често, школовао је сву децу – и ћерке и синове.
Наравно да су ово све сећања по причи, али моје сећање, као њихове унуке, изгледа другачије. Ја сам свог деда Милу много волела… Посебан је био у много тога. Волела сам те августе месеце у Титовом Ужицу, када се са свих крајева сјати цела многобројна породица, па и из самог Ужица, управо код деде, значи не само они најрођенији. Знам да се ту очас нешто замези, очас се запева и заигра, и то сасвим без икаквог разлога. Заправо разлог је радост што су сви скупа баш ту, у родитељској кући. Ми, деца, гледамо како се наши веселе и све се нешто смејуљимо. А сви су били дивни и певачи и играчи, то нам је ваљда у крви.
Сећам се дивне веранде на којој смо ми деца доручковали, а одрасли у кухињи, сећам се Малог паркића, о Великом и да не причам, и свим авантурама у истом. Осећали смо се као Индијане Џонс, док смо истраживали неисцрпне све нове и нове делове Великог парка. Често нико није знао да смо тамо, јер је за нас то увек био велики изазов. Једном смо нас три сестре, из Ниша, из Ужица и ја, добиле озбиљну грдњу, када смо се после великог невремена вратили у потопљену дедину кућу (подрум и двориште), а нама ништа. Одрасли избезумљени што не знају ни где смо, ни шта је са нама. Њихова велика брига, а нама прелепо, чак сам готово сигурна да ни тада нисмо рекле где смо заправо биле, или нас у свом том хаосу нису ни питали.
Сећам се биоскопа, Трга, првих симпатија, сећам се игранки у Дому ЈНА, Градске кафане, сећам се дружења са другарима… али се сећам и једног дивног недељног ритуала. После доручка, деда и нас шесторо унучади правац шетња до реке Дјетиње, али тамо где је била плажа. Кажем тамо, јер је практично и преко пута дедине куће текла исто Дјетиња. Шетња кроз шуму, поред реке, чију хладноћу осећам и сад и чист мирис ваздуха планинског. Сећам се дугачких клупа и дрвеног стола. Ми седнемо, ногице нам висе са клупа и док деда пије кафу и чашицу ракије пред ручак, ми пијемо дивну, здраву хладну воду и једемо ратлук са чачкалице, а у ратлуку пола ораха. Ма ништа лепше.
И наш дивни деда је имао још један обичај. Пар пута, наравно док смо сви ту, водио нас је на ћевапчиће у неку кафаницу где су они били најбољи, а какви други да буду за његове унуке. Знам да је била на крају Великог парка, мислим да су биле неке стрме козије стазице и да смо нешто дугачко ишли. Да л’ је то стварно било толико далеко или су наше ногице биле кратке и мале, не знам. Преко пута кафанице, у стени, налазила се чесма са леденом и најчистијом водом за пиће. По њој смо увек знали да смо стигли. И знам да је била дрвена тераса над Ђетињом…ма лепота…И још много тога бих могла писати и о свему наведеном, а и још око много дивних доживљаја.
Оно што је најлепше у свему, то је да су остала та нека сећања у срцу, што имам са ким да евоцирам те успомене. И што знам да је и све то негде имало утицаја у формирању моје личности. Деда је био посебан. Ако кажем да сам га много више волела од бабе, не знам да ли је то истина или је то једноставно зато што је увек имао више времена и разумевања за нас, своју унучад. Деда и баба су прославили и 50 година брака, златну свадбу.
И онда, једнога дана, била сам студент друге године, мој деда је заувек отишао. И после њега ни Ужице више није било исто, ни кућа у коју сам тек понекад успут свраћала. Баба је била ту, дочекала, и тада то задржавање од тек којег сата, за мене је значило као да је деда негде баш изашао и ето није још стигао. Баба је надживела деду десетак година…
А и сада када помислим на Ужице, кућу, деду, бабу, тетке, ујаке, сестре и браћу, срце залупа јаче, ето тако…
