S kraja 19. veku su gradovi u Srbiji imali oko 8000-15 000 stanovnika. Užice je imalo nešto više od 8000 i u njemu su živeli radnici, činovnici, trgovci i zanatlije. Činovnici su bili najobrazovaniji i najugledniji ljudi tadašnje Srbije. Trgovci su iz evropskih gradova donosili i ovde prodavali štofove, svilu, posuđe, tamo prodavali pšenicu, svinje, suve šljive, a Užičani najviše stoku napasanu na zlatiborskim suvatima.
Zanatlija je Užicu bilo najviše, a majstori su imali šegrte, dečake koji su uglavnom dolazili iz zlatiborskih sela i sela iz kraja da nauče zanat. Pored učenja zanata, podrazumevalo se da za vreme šegrtovanja koje je trajalo 3 godine, obavljaju i razne kućne poslove. Po završetku šegrtovanja postajali su kalfe i obično su nastavljali da rade kod istog majstora, ali su sada dobijali platu. Da bi postali majstori, kalfe su polagale majstorski ispit i dobijali Majstorsko pismo, kao potvrdu da su stručni i da mogu da otvore svoju radnju. Kako su se u Srbiji zanatima najpre bavili Turci i zanati su imali turske nazive.
Izdvojiću grnčare iz užičkog kraja, gde se i danas grnčari bave izradom sudova za čuvanje i pripremanje hrane, sudova za nošenje i držanje tečnosti i raznog drugog posuđa. Pečena glina se naziva grnčarija (ital. terakota). Često se naziva i narodnom keramikom. Razvijana je gde god je bilo nalazišta crvene gline. Grnčarski zanat je bio jedan od najrazvijenijih zanata na prostoru cele Srbije. Posle Drugog svetskog rata grnčarska proizvodnja naglo opada. Ovaj zanat bio je veoma značajan, jer je zadovoljavao osnovne potrebe stanovništva. U užičkom kraju posebno je kvalitetna bila i ostala grnčarija iz sela Zlakusa. Zlakuski način izrade je zahvaljujući Užičanki Sofiji Bunardžijić, danas direktorke užičke Umetničke škole, dobilo i svoju umetničku formu i uticalo da selo Zlakusa dobije svoj turistički ambijent.
