Kako smo u Užicu počeli da pravimo boga među nama

130

Josip Broz je bio veoma poseban čovek, koji je ispunjavao sve istorijske uslove da bude vođa. Sa gradnjom njegovog kulta ličnosti smo započeli odmah posle rata mi u Užicu, tačnije Čačanin, koji je tada bio Užicu, a koji je uspeo da progura ideju uz opštu podršku da se Užicu doda epitet “Titovo”. Taj Čačanin se zvao Dobrivoje Baja Vidić.

Došao Tito u Titovo Užice
Došao Tito u Titovo Užice

A onda je krenulo, po nadimku Tito, i ostali po Jugoslaviji počeli su da imenuju gradove i ulice, da ga obožavaju, pišu mu pesme, kasnije i brojni rokeri… Postao je bezgrešan, svi su počeli da mu se bez pogovora pokoravaju. Uveden je običaj, pre nego su počeli da mu za života grade spomenike, da na ulice kuda je prolazila njegova svečana kolona bacaju tone najlepšeg cveća, da bi se slikovito prikazala ta ogromna ljubav prema vođi. Gradeći Titov kult ličnosti decenijama, uspeli smo da od njegovog “lika i dela” napravimo u javnosti neustrašivog, bezgrešnog i nepogrešivog vođu, koji zarad dobrobiti naroda ište bezrezervnu podršku. Vođu smo izjednačavali sa narodom i tu na novosagrađenom Trgu mu postavili najveći spomenik u Jugoslaviji. Svako ko je protiv vođe je bio neprijatelj naroda, niko mu nije bio ravan, svi su morali da mu se klanjaju. Sve manje od toga bi ugrozilo predstavu božanstva kojoj se teži, a oni koji su bili protiv ovakve prestave na samom početku stvaranja Titovog kulta ličnosti su robijali u najtežim uslovima na Golom otoku. A onda posle nekoliko decenija smo se iznenada postideli…

Došao Tito u Titovo Užice
Došao Tito u Titovo Užice

Ne stremi svaki šef države i ne uživa u toj gradnji kulta ličnosti, ali čovek Josip Broz je uživao u ulozi božanskog Tita. Kasnije se to otrglo kontroli, tako se Josip Broz pridružio ljudima kojima je jedno zajedničko bez obzira na ideologiju: Svi su prikriveni ili otvoreni diktatori, bez obzira na ideologiju grade kult ličnosti da bi mogli nesmetano i doživotno da vladaju. Bilo da se radi o rimskim carevima, papama, diktaturama iz dvadesetog veka ili izopačenim demokratijama 21. veka, kult ličnosti se gradi zbog učvršćivanja vlasti jednog čoveka. Bilo da se radi o Staljinu ili Erdoganu, Putinu, Orbanu, princip je isti: u javnosti se stvara slika bezgrešnog i nepogrešivog, neustrašivog, vođe koji zbog dobrobiti naroda traži bezrezervnu podršku. Vođa se izjednačava sa narodom a svako ko je protiv je neprijatelj. Vođi niko nije ravan, svi mu se klanjaju a manje od toga bi ugrozilo predstavu božanstva kojoj se teži… Da li se i kod nas istorija ponavlja?

Došao Tito u Titovo Užice
Došao Tito u Titovo Užice

Zato sam ja protivnik sklanjanja Titovog spomenika u zapećak i na taj način skrivanja pouka iz istorije koje bi podsećalo na nešto što nam se već događalo. Da ne dozvolimo da nam se kult ličnosti ponovo dogodi i pokvari svu težnju prema demokratiji i umnoj slobodi. Enciklopedijska objašnjenja se svode na to “da je kult ličnosti nekritičko obožavanje jedne osobe, koje se manifestuje u preteranoj snishodljivosti, uzimanjem zdravo za gotovo njenih izjava i postupaka, a potkrepljeno je strahom od gubitka privilegija ili u ekstremnim slučajevima slobode i života. Vera u vođu, bez obzira na ideologiju sistema, postaje sama po sebi ideologija, dobija religijske razmere. Kao bog, vođa odlučuje o životu i smrti, ili u mekim diktaturama ko će da dobije posao, pare ili sudski proces”.

Pionirka Mirjana čuva brozanog maršala i 10.000 ruža i karanfila
Pionirka Mirjana čuva brozanog maršala i 10.000 ruža i karanfila

„Kult ličnosti se stvara i održava hvalospevima voljenom vođi, sveprisutnošću u medijima, isticanjem slika u državnim institucijama; ulice i gradovi dobijaju ime vođe, za života mu se grade spomenici.” Dotle u Srbiji još nismo stigli, mada je bilo pokušaja, to sa kačenjem slika u vreme Tadića, ali da li smo opet na tom putu?

Za fašizam, nacionalsocijalizam i staljinizam princip vođe i kult ličnosti su bili od ključnog značaja: Musolini, Franko, Hitler, Staljin su istoriski podsetnici na to zlo.

Na pamet mi ne pada da Tita stavljam u isti koš sa gore pomenutim istorijskim zlikovcima, niti otvorenu Jugoslaviju sa zatvorenim sistemima Istočnog bloka, ali je stvaranje kulta ličnosti “voljenog maršala” takođe imalo za cilj jačanje vlasti Komunističke partije i komunističke ideologije. U Jugoslaviji smo pevali “druže Tito, mi ti se kunemo”, “ljubičice bela”, u Titovom Užicu išli u bioskop “Partizan” na istoimenom Trgu u ulici Maršala Tita, na more se vozili preko Titograda, na Zlatibor išli na Partizanske vode… Zbratimili se sa Titovom Korenicom, bili Titovi, izvlačili su nas iz škole da sa sve pionirskim maramama mašemo kada nekuda prolazi drug Tito, učestvovali smo na sletovima kao Titovi pioniri, pisali smo sastave o drugu Titu, vodili su nas u bioskop da gledamo Sutjesku i Neretvu, nosili smo štafete… Svedoci govore da je Titu to masovno, kičersko obožavanje sopstvene ličnosti išlo na živce, činjenica je i to da ništa nije učinio da to spreči.

Titov spomenik u zapećku dvorišta Muzeja
Titov spomenik u zapećku dvorišta Muzeja

Neupitnost Tita i njegovih odluka u javnosti, manjak kritike nauštrb demokratije, bili su najveća mana socijalističke Jugoslavije. Ipak, tvrdnje aktuelnih falsifikatora istorije koji pišu o “Brozovoj tamnici naroda” su ortodoksne laži proizišle iz velike mržnje. Imali smo pasoše, ko je hteo, mogao je da ide gde hoće. Slažem se da je taj kult ličnosti bila poveća greška Užičana i srpskoga naroda, ali neka to bude primer da ne naprvimo istu grešku.

Da ne sklanjamo podsećanja na Tita najverovatnije ne bi posle toliko decenija ne bi tražili novoga Tita, dok bronzani maršal u zapećku užičkog muzeja služi sa sprdnju i fotografisanje.