Силан и бахат, тридесет година ведрио је и облачио у Ужичкој нахији, а онда скончао гладан, дајући 100 дуката за тањир чорбе. Ко је био Јован Мићић златиборско чедо? “Дела његова, ако буде праве историје српске, потомству остати непозната неће”, пише између осталог поред улаза у Дом Плавог анђела, некадашњи центар Моравичке епископије, Ариљске цркве Светог Ахилија Лариског, на необичној надгробној плочи од црвенкастог мермера са планине Благаје. Са једва читљивог текста још се може сазнати да ”Гроб овај храни јуначке кости ЈОВАНА МИЋИЋА СРБИНА и неке од породице његове.”
Чајетина и горштачка природа
Мало варошица у Србији има тако бурну прошлост као Чајетина. Била је то варош сердара и хајдука. На самом почетку 19. века Чајетина је била тек село под Златибором, са три засеока,”на самом крају света”. Међутим, веома брзо постаће и те како важно место у Србији тог времена. Љути бојеви са Турцима водиће се на Торнику и Расници, а из тих немирних времена испливаће сердар Јован Мићић. Он ће ударити темеље данашње чајтинске вароши и постати ударна песница Милоша Обреновића златиборског краја. Име села Чајтина почеће свакодневно да се изговара у престоници, а Чајетину ће врло брзо почети да походи сам кнез Милош. Свраћаће ту турске паше и бегови, почеће Чајетином да се мотају шпијуни, избеглице, хватаће се ту дипломатске везе измећу Крагујевца и Цетиња… Са сердаром Чајетина ће 1835. године бити средиште Рујанског среза, али ће слава кратко потрајати, само до 1842. године. Када је проглашен тзв. “Турски устав” 1883, Кнез Милош је абдицирао у корист сина Милана, следеће године. После 23 дана Милан је умро. Наследио га је млађи брат Михаило. Године 1842. догодила се буна уставобранитеља, под вођством Томе Вучић Перишића, која је свргла кнеза Михаила. Нова Велика народна скупштина, упркос противљењу порте, за кнеза је изабрала Карађорђевог најстаријег сина, Милановог ађутанта, поручника Александра Карађорђевића. Он је био кнез без значајне улоге, али су тада започеле муке Јована Мићића… Доласком Карађорђевића, стагнација Чајетине потрајаће наредних 20 година, све до повратка Обреновића 1863, када се Чајетини враћа статус средишта среза. Кроз сав тај период, Чајетина ће бити пуна и жандара и пандура, биће ту и потајници и народна војска, а све не би ли некако стали на крај златиборским хајдуцима. Хараће хајдучија овим крајевима безмало читав век, па ће један од чајетинских начелника чак претити сељацима – или похватајте хајдуке, или ћу ја вас раселити.
Породица Мићића била је у родбинским везама са чувеним хајдуком Бајом Пивљанином, а како су Турци имали незгодан обичај да бес због његових напада искале на блиским му људима, почетком 18. века Мићићи се из Црне Горе селе у златиборско село Мачкат. Ту је у задрузи Гаврила Мићића, око 1785. године рођен и Јован. Детињство је провео на Златибору, а како су Турци све чешће почели да се појављују и чине зулум и у Мачкату, цела задруга враћа се у Црну Гору, овај пут у Горњу Морачу. Већ после неколико година, због ненамирене крви и освете, враћају се на Златибор, сада у село Мушвете, код Чајетине. Већ одрасли Јован одмах се одмеће у хајдуке, а у то време почео је и Карађорђев устанак. У првим сукобима на Златибору са Усом Ломигором, испод Градине у Чајетини, Јован Мићић улази у народно памћење. О томе се уз гусле певала песма “Мићић Јован и Ломигора Јусо”. У својој књизи, Кнежевина Србија, Милан Ђ. Милићевић описује Јована: “Гуњ извезен гајтаном, сребрне токе на прсима, чохано одело и лепа долама красили су средњи и пун стас Мићића, а његову појаву чиниле маркантном. На кораку лак, на путу хитар као право чедо златиборско. Брз у одлуци, прек, а често и непромишљен у поступцима. Вук Караџић је саветовао кнеза Милоша да га укорева за поједине непромишљености, и само је кнез могао да умири Мићићеву немирну и горштачку природу.” Учествовао је и у заузимању ужичке тврђаве, па је успео да постане буљубаша код златиборског војводе Мијаила Радовића. Са Милошем Вишњевићем (Обреновићем) на Кукутници разбија Сулејман-пашу и ту своју судбину нераскидиво везује за будућег књаза и господара Србије.
Милошева чајетинска ударна песница
По слому устанка, заједно са Мијаилом Радовићем, враћа се свом старом занату, хајдуковању. На планини Муртеници ничу чете које Турцима не дају мира, па врло брзо ови не смеју без велике оружане пратње да мрдну било каквим послом по подручју Ужичке нахије.
Одмах с пролећа 1815. године и почетка Другог српског устанка, Мићић се ставља на располагање Милошу Обреновићу, а велику славу стиче у боју на Љубићу, када је у одлучујућем тренутку увео у битку своје одморне хајдуке. Необуздане нарави и жеље за кавгом, изазивао је смрт и крчио пут сабљом кроз турске ровове. С Ужичанима је први прешао Мораву према Чачку. После боја Милош га шаље да буни и подиже кнежину Рујно и да опколи ужички тврди град. Успут је попалио неке турске куће близу Ужица, а онда подигао шанац на брду Љубање, из кога је једним оком гледао Турке у тврђави, а другим осматрао пут за Санџак, одакле су ови очекивали појачање. После неког времена појачање се стварно појавило, војска из Босне предвођена Ђул-бегом и његовим сином Заим-агом. Први се около хвалио како ће прегазити побуњену Србију и трећег дана коње напојити на Дунаву. У тој комбинаторици једино није рачунао на махнитог Мићића и његов шанац код Ужица.
Када се Турска хорда приближила, Срби предвођени Мићићем су их на јуриш напали и страховито поразили. Сутрадан кад су Турци опкољени у тврђави погледали преко зидина, имали су шта и да виде: са брда наспрам града гледало их је 130 одсечених глава, набијених на коље. Међу њима и Ђул-бег и син му Заим-ага. Ова битка допринела је да Турци понуде преговоре, што је Милош и прихватио.
Неко време овим крајем управљао је тријумвират састављен од Мићића, Мијаила Радовића и Јована Демира, а сам Мићић 1815. године добија титулу сердара. Од 1819. ту је и титула кнеза, а уз ту титулу следује и надзиратељство над Ужичком и Соколском нахијом. Колико је Мићић био важан Милошу речито говори и податак да је био одликован једним од само 22 турска ордена, које је српски књаз добио од султана 1835. године.
Силни рујански сердар, господар ужичке и соколачке нахије за вријеме владавине кнеза Милоша Обреновића истицао се вештином, јунаштвом, али и својеглавим мерама “по свом аршину”. У Чајетини Јован Мићић је подигао кућу опасану зидом, која је остала позната као Сердарев конак. Био је неприкосновени господар у свом округу. Од њега су зазирали и Срби и Турци. Говорио је да је ”Бог високо, Милош далеко, па сви мене морају слушати!”
У “Шареној соби”, названој тако јер је била прва соба молерисана с ваљком урађеним шарама у златиборском крају, примао је своје госте. У конаку живеле су Сердарове жене, и “мали”, за послугу. Ово “жене” није грешка, имао их је најмање две, што и није била реткост међу новопеченим кнежевима. Прави и кућу у Ариљу, у којој је проводио зиме. Сви ови конаци били су чудо невиђено, с обзиром на то да је већина тадашњег становништва живела у кућама у којима је на доњем нивоу била стока, а на горњем људи. Чајетински “конак” је потрајао до Другог светског рата, када су га Немци тенковима срушили. Остала су само врата Шарене собе, која се данас чувају у Етнографском музеју у Београду. Уз гомилање некретнина, гомилало се и сердарево небројено благо, што у злату, што у стоци, земљи, шумама. Пошто је сакупљао порез, опорезивао је колико му је требало, глобио како је хтео, па то ретко виђено благо и није за ишчуђавање.
Посао му је био да извршава наредбе кнеза Милоша, а народу је остало да поштује њега! Турци су га се плашили као ђавола, нису заостајали ни Срби, па када би се са својих 40 бећара, одабраних момака који се нису женили, наоружаних до зуба појавио у ужичкој чаршији, знало се да следи нека кавга у којој ће, у најбољем случају, бити разбијених глава. Турци су се склањали у тврђаву, Срби где знају, а Мићић се надмоћно смешкао. У Ужицу је имао на Слануши конак, повезане две куће једна за њега, а друга за момке и осматрачницу, које је цртежом овековечио аустриски путописац, археолог и етнолог Феликс Каниц. Сердар Јован Мићић помагао је Милошу у гушењу бројних буна против њега. Веома добро је радила Мићићева обавештајна служба, заснована на златиборским кириџијама, који су, водећи коње, трговали по планинским пределима западне Србије и источне Босне. Пошто су стално били у покрету, у додиру с великим бројем људи, подаци су им били свежи и тачни. Ово је било важно због веза са Босном и Црном Гором. Давно пре тога, Милошу је доказао оданост, која ће трајати до самог краја, и то у обрачуну са Карађорђевићима и њиховим људима. Милош му је “на реверс” предао једног од вођа Првог устанка, Младена Миловановића, као да му помогне да пређе преко Лима и пребаци се у Црну Гору. Испод жита, Мићићу је Милош споменуо да Миловановић не да не сме да пређе Лим, него не сме да пређе било коју реку. Његови момци нису дуго чекали, па су несрећника убили већ на Очкој гори, изнад Чајетине. Како се то обичава од кад је света и века, страдао је при покушају бекства.
Сердар Мићић је добио је задатак да 1834. године постави границу између кнежевине Србије и Босне, која је још била под турском влашћу. Мићић је беспримерном ароганцијом, не марећи за међународне комисије и мапе, чинио све да се граница са Шаргана помери на Балван, Мокра Гора припоји Србији и гранична црта дубоко помакне у турску територију код места Увац. Покушао је чак да границу сведе Лимом до Вишеграда, али му то није пошло за руком. Смелост подухвата померања границе одјекнула је у народу, а на ово није остао имун ни нобеловац Иво Андрић који је део приповетке “Велетовци” посветио Мићићу и његовом начину разграничавања између две државе:
“Негде зимус, причао је Велетовац, дође више њихова села злогласни Јован Мићић, рујански сердар, чак из Ариља, са оружаним момцима и поче да осматра и премерава границу. Кад га упитају куд је намерио и шта ради, он одговори дрско да ником нема да полаже рачуне, а понајмање босанским потурицама, или ако баш хоће да знају, каже, онда им поручује да га је послао коџа Милош да одмери куда ће ићи граница и докле ће захватити Србија… Кад, нису прошла ни два месеца, а он се јави опет и то са читавом четом Милошевих сејмена и са царским мубаширом, меким и бледим Стамболијом. Кад мубаширеви људи стану да побијају коље оном косом испод Тетребице, а Мићић зађе па само чупа оне кочиће и фрљаца за њима. Бијесан влах, пси му се меса набили, скаче мубаширу у очи, виче на њега као на млађег и прети му у гласу. Није, каже, та граница, границу су одредили султан и руски цар и били о томе ферман књазу Милошу, она сада иде Лимом право на вишеградску ћуприју, па отале даље Дрином, тако је све ово Србија. Једва га мубашир у памет утерао и ту изнад Велетова ударише границу.” писао је Иво Андрић.
После постављања границе Мићић на ушћу Камишине у Рзав, у Вардишту прави карантин са бројним грађевинама, као што су колибе за састанке, конаци “на бој”, механе, екмешчиница, караула и пространа авлија. Ту се налазила и црква, а све је било осигурано великим шанцем са водом.
Поводом културне манифестације “Завичајни дани Мокре Горе” 2008. године, откривена је скулптура сердара рујанског – полковника Јована Мићића. “Он је”, речено је на откривању овог споменика, “1834. године, захваљујући својој обесној својеглавости и мерењима по личном аршину, одвојио Мокру Гору од Босанског пашалука и припојио је кнежевини Србији.” На овом скупу је речено и то да је сердар Мићић две године после обележавања границе између две државе направио у Котроману карантин – мали дрвени град са црквом Светог Петра и Павла. Тада је поменута и идеја да се у туристичке сврхе, а посебно након проласка старог воза до Вишеграда, покуша остварити пројекат поновне изградње “Мићићевог града” на ушћу Кавишине у Рзав.
Лично не верујем у “Креманско пророчанство”, Милош и Митар Тарабић били обични локални пророци, какве има свако друго село, а Креманско пророчанство рођено је далеко од Кремана, у сврху политичке агитације. Сматрам га за деценијску превару, зато што је дописивано пошто су се догађаји догодили деценијама. То ради и дан данас Драган Пјевићј власник Туристичка агенција “Кремантурс”ј бавћи се самозвано презентацијом Креманским пророчанством “у туристичке сврхе”… Ипак, испричаћу вам и ту причу коју деценијама писци и новинари преписују једни од других. Кажу, да је тај и такав Јован Мићић, чуо за пророка Милоша Тарабића, који говори о пропасти династије Обреновића. То му се није баш много свидело, па пошаље своје момке у Кремна, који ухвате Милоша Тарабића и баце га у затвор у Чајетини, да ”мало разбистри главу!” После неколико дана сердар заповеди да му приведу Тарабића и нареди да у најкраћем саопшти пророчанство које се односи на његову будућност.
”Умрећеш од глади, Господару!” Саопоштио је мирно Милош, гледајући у очи моћног и пребогатог Јована Мићића. Да би што више понизио Тарабића, Мићић је почео гласно да се смеје, што су у знак одобравања прихватили сви из његове пратње:
”Е, па лепо, Божији човече! Кад си тако видовит и пророчан, погледајдер доле ону ждребну кобилу у авлији. Реци де, какво ће ждребе ождребити, мушко ил’ женско, а? Него, пази, ако омашиш, оде глава!” Милош Тарбић је мирно погледао и одговорио:
”Ождребиће женско и имаће краћу задњу десну ногу.” Настаде комешање, а многи су климали главом у неверици, и тражили да се то провери. Јован нареди да се кобила убије, распори трбух и извади ждребе. Када су његови момци то учинили и показали женско неождребљено младунче са ”фаличном десном задњом ногом”, сви су занемели у неверици, а моћни сердар се стровалио у столицу, блед, ”као да у њему нема капи крви”. Задњим напором пружио је руку ка кеси са дукатима, коју је понудио Тарабићу, који све одби, и поред збуњеног народа и сердаревих момака, крену својој кући. Кажу да је сердар Јован дуго ишао за њим, молио га да прими макар онолико новца колико може купити свеће, како би сваки дан палио по једну за спас његове душе.
Гургусовачка кула
Пера Тодоровић и Чеда Мијатовић су написали серију текстова о томе како је краљ Милан Обреновић оправдао своју одлуку да се разведе од краљице Наталије. По њима, краљ је рекао да мора да се разведе, јер су пророци тако прорекли, а пророчанство је судбина од које се не може побећи. Ма колико наивно то нама данас изгледало, тај изговор је био успешан и саветници су прихватили краљев захтев, као и Креманско пророчанство. Без обзира на то што су га на бурном животном путу непрестано пратиле контроверзе, Пера Тодоровић је постао легендарни лик српског модерног журнализма баш зато што је имао луцидност и интелигенцију да остане независна личност, чак и кад је био у служби других, јер је заправо увек писао у јавном интересу. Слободан Јовановић, професор Београдског универзитета (1897-1940), председник Српске краљевске академије, Мијатовићу је одао признање за добар стил: “Чеда Мијатовић има диван стил, живо прича, фино описује и слика”, али је замерио неуверљивост ликова и претеривања са фантазијом и осећајношћу за које је сматрао да иду до пренемагања. Павле Поповић историчар књижевности, професор и ректор Униварзитета у Београду, академик није код Мијатовића ценио ни стил: “Ко још данас тако пише?” и саветовао му је да се бави историографијом или преводилаштвом, тврдећи да би требало да буде користан тамо где може, уместо што се “забавља” у књижевности и новинарству…
Било како било, ако је било тог опште прихваћеног историјски непотврђеног пророчанства о рујанском сердару, а не новинарска измишљотина, испунило се. После династичких промена, моћни сердар, који се поносио својим ћуповима злата, који је познавао Његоша и кумовао са Смаил-агом Ченгићем, који је преко кириџија био главна веза кнеза Милоша са Босном и Црном Гором, још неко време остао је начелник Округа ужичког. Први задатак новог начелника Миљца Трифуновића био је да ухапси старог, како то обично бива. Ухваћен је у златиборском селу Семегњево и предат новим властима. Како код Мићића ништа није могло да прође без борбе и крви, тако је било и приликом хапшења. Спровели су га у Београд у тешким ланцима, а кроз саму варош возили су га на воловским колима, као везану животињу. Вучић је ишао поред кола и говорио окупљенима:
“Ну, ето вам страшног Мићића, душмана нашег и вашег, који смо верни нашем милостивом цару и цареву уставу. Ну, не бојте га се више, он је сада кротак као јагње. Пљујте га! Пљујте! И јавите милостивом цару да сте га својим очима видели.” Нико се није усудио да пљуне чак ни везаног Мићића, Турци су се само хватали за браде и говорили: „Јазук! Јазук!” (срамота).
После детаљног упознавања са свим београдским апсанама и казаматима, од Врачарских рупа до тврђаве, спровели су га у злогласну кулу у Гургусовцу (Књажевац). То је у то време био казамат гори и од најгорих турских, леден и влажан усред лета, у ком су му друштво правили једино пацови. На залагање руског конзула, Мићић је изишао из тамнице, али је већ био сенка некадашњег силника, човек уништен боравком у страшним условима. Одмах је отишао у Чајетину, на прозоре и врата конака поставио барикаде, чекајући да поново дођу по њега. То се на крају и догодило. Фебруара 1844. пандури су провалили барикаде и после краће борбе на нож, Мићића привели у Ужице, а после тога стражарно у Крагујевац. Ту га је Преки суд осудио на смрт, лишивши га ”свих одличја, чинова и пензије”. Та казна му је замењена ”вечитом робијом у лаком гвожђу”, коју је поново издржавао у мемљивој ћелији Гургусовачке (књажевачке) куле са оним истим пацовима. У таквом друштву је и скончао од глади, нудећи тамничарима сто дуката за тањир чорбе. Сердар који је живео као цар, липсао је као псето, “од глади и вашију”1844. године, ‘лицем на Светог Стефана”, како је стајало у извештају. Сахрањен је на затворском гробљу. Постоје сведочења да је његов гроб посетио и Милош Обреновић, када је поново дошао на власт и да се заплакао. После дванаест година његови посмртни остаци пренети у порту цркве у Ариљу, где и данас постоји скроман споменик.
Зашто је сердар Јован Мићић сахрањен у Ариљу, у порти Немањићке задужбине? Поред Чајетине и Ужица, имао је и свој дом, своју трећу кућу, данас бисмо рекли викендицу, поред цркве у Ариљу. Овде је често боравио, нарочито зими, ”јер му је ту ваздух више пријао” и много је допринео обнови овог значајног храма. Конак је сазидан на заравни југозападно од ариљске цркве. Та градска спратна кућа са доксатом поставила је основе будуће варошице. Због свог изгледа и места са ког се пружао фантастичан поглед изазивала је дивљење. У то време људи су живели у дрвеним кућама покривеним сламом, са шталом у приземљу, па је кнежева кућа због своје величине и начина градње изгледала као прави двор. Поред гроба сердара Јована Мићића, до недавно су стајали и остаци његове куће у центру варошице. Склоњени су ради реконструкције, са надом да ће овај значајни споменик бити сачуван. Биће, кажу, ако буде пара!
Директних потомака сердара Мићића нема, а породице Мићић данас живе у селу Годовику код Пожеге, Косовици код Ивањице, Опланићу у Гружи, у Љулкацима у Гружи живе Марковићи Мићићи, а у Мокрој гори Чечерићи Мићићи.
