Градски урбанисти Ужица нису никада водили рачуна о очувању старе ужичке чаршије, о чему су и на студијама учили, већ су једва чекали да се нека стара кућа уруши, па да је докрајче и да изграде нову зграду, са што више спратова. Што већа, боља зарада власику, на овом нечасном послу… Бојим се да ће наши унуци само у присећању изговарати реч „чаршија“, а да неће остати ни једног обележја некадашње лепе и дичне старе ужичке чаршије.
Ужице је био центар сиромашног и у сваком погледу пасивног ужичког округа, који је бројао око 200 хиљада становника, од којих је на ужички срез долазило око 40 хиљада, који су 90 посто живели на селу. У ужичкој чаршији било је највише кафана, па онда дућана и пекара. Најпривлачније, за децу су биле пекаре, јер су трчали “ко ће пре”- до оне пекаре, где се могао за ситне паре купити “запањац”, чим се огласе пекари са повиком “вруће печење”, уз ударце сатаре о пањ, на коме се печење секло. Дуж чаршије су се деца играла “ора”, купа и царића. Пуцале су по неки пут прангије ударцима о тротоар, а било је и “битака” између дечака Горње и Доње чаршије, нарочито за време рата… Добош са добошарем је био главна атракција за децу. Добошари су на малом добошу прво лупали палицама неколико минута, на већим раскрсницама уз обавезу: на почетку чаршије, Доњој чаршији у средини на Слануши и на крају, Ракијском. Остала места су била по вољи добошара. После читања текста, добошар лупи још 3-4 пута, да се зна, да је крај. Углавном су деца трчала да чују добошара, као да нешто разумеју. Ретко би приступио понеки докон грађанин или пролазник. А онда би деца ишла за добошарем, да поново чују, шта он то говори, на следећој раскрсници и све преносила својима. Наравно, није постојала друга могућност оглашавања. Вести, које су добошари читали, биле су за време рата разне објаве, наредбе и забране, “полицијски час” од-до, али неки пут најављивање ретких приредби или фудбалских утакмица.
Знање се данас заснива на информисаности. Важна саопштења – победе у рату, порази, пролазак неког краља, повећање пореза, оснивање школе, исплата пензија, мобилизација, распуштање војске, претње окупатора – све су то некада саопштавали добошари. Добошар је био запослен у општини, био је писмен, имао је јак глас, знао је лепо да говори, а вести је, по правилу, завршавао некаквом досетком. Касније, ишао би од ћошка до ћошка, залупао у добош, сачекао да се народ сакупи, а онда извикивао чувено: „Даје се на знање!“ У време Првог светског рата добошари су позивали регруте у рат. Било их је све до педесетих година прошлог века, када су их заменили звучници окачени о бандере, а затим радио, телевизија и интернет.
“Ех, а некад се од добошарења добро живело”, рече једном приликом остарели некадашњи општински добошар Коста Михајловић, “ма, добошари су били главни ликови у чаршији! Међу првима су знали када ће и где бити одржана нека фешта, када стиже пензија, кад треба да се плати нека додатна такса… али и први који су на својој кожи осетили расположење народа према некој новини. Зато је добошар морао да буде брз на језику и духовит, како би умирио незадовољне”. Такав је био најпознатији ужички добошар Коста Михајловић. Имао је и заменика, који је био иначе полицајац Десимир Крстовић о коме је остала записана истинита анегдота. Десимир је иначе хладно читао вести које га нису нешто интересовале. Једном, када се сакупило доста света, био је на Слануши, почео је да лупа узнемирено, из све снаге у добош и на сав глас да понавља: “Нестало ми је мушко дете по имену Милутин, има 4 године, кога зову Мића, имао је на себи црне панталоне и белу кошуљу. Нестао је око подне и молим свакога ко ишта зна да ме обавести или да поднесе пријаву у ужичкој Општини”. Било је то 1929. године, у међувремену неко је Милутина предао општинском полицајцу, пошто му је претходно опалио шамарчину, јер је на питанње чији је одговорио “мамин и татин”. Водећи га у Општину успут му је купио два цимита (цимет у штапу) – који је продавац обично носио у корпи на својој глави, на платну савијеном у круг… Они су пришли окупљеном народу, а мали Мића, док је његов отац добошарио, ухватио је мајку Танкосаву за руку, али она од превеликог страха и неизвесности није то осетила. Кад је отац завршио Мића је дрекнуо: “Мама!”. Она се окренула, и када га је видела онесвешћена се стропоштала на плочник. Тај мали Мића, иначе је познати свештеник у Мачкату и Ужицу, Милутин Мића Крстовић. Једно време био је и добошар у Ужицу Богољуб Илиић из Ваљева, отац најбоље српске спикарке Драге Илић Јонаш. Тада је Драга учила у Ужицу ниже разреде гимназије.
На самом почетку педесетих на Житном пијацу почела је да ради званично Разгласна станица, повећа просторија у једној двоспратној згради, са балконом окренутим пијацу. Стари микрофон, радио апарат Космај, грамофон са неколико плоча, књиге, новине… Пољски телефон, са индуктором и ручицом. Све помоћу штапа и канапа. Препотопски излупани добош, ужичких добошара био је ту изложен, а касније му се губи траг…
