Kako je nestalo užičanstveno

Gledam mali prljavi grad nabijen zgradurinama, automobilima i nekim nepoznatim ljudima tu u dolini oko reke. Stepenasto se grad penje i zapljuskuje brda i brežuljke, rasteruje šume, dok mu odžaci gledaju u pragove kuća. S visine gledano, iz aviona, danas Užice liči na neku prekinutu dečiju igru rasutih raznobojnih lego kocikica.
Bio je to radostan grad u linijama koje se lome, povijaju, lete. Vesela, topla arhitektura, naprednih međuratnih decenija se mešala sa socrealističkim poratnim sivilom bez pretenzija na neprolaznost, s neočekivanim završecima, punih lepih kuća, cvetnih dvorišta prepunih voća, u kojima su živeli ljudu patrijahalnog načina života. Bilo je arhitektonskih grešaka, naglih prelaza u visinu, povremenih solitera, omanjih socrealističkih zgrada nikako ovako zgusnutih kao danas. Kasniji soliteri danas izgledaju kao nekvi ogromni zidovi koji dele i izazivaju nervozu u najvećoj pitomoj dolinu Đetinje. A nekada, pre nego su zgusnuti soliteri isparčali grad Titovo Užice i njegove stanovnike iz kafana i kafanskih bašti, na sve strane osećao se miris užičkih ćevapćića i čuo se gromki smeh, koji kao da nikada nije prestajao. U mojoj mladosti svi su se smejali, pevali, ili, nasmejano ćutali tu u malom Titovom gradu. Primeru razvoja i progresa, čistih ulica i zaostalih sokaka s kaldrmama prekrivenim rascvetalim prkosom.
Ne znam znam tačno kad me je obuzelo to pijanstvo radosti i ljubavi prema tada poštovanom čistom malom gradu sa najboljom vodom i vazduhom. Znam da me ta ljubav nikada neće potpuno ostaviti, iako mi se ovaj mali prljavi nabijeni zgusnuti grad danas ne sviđa… Sećam se kada se dogodio sudar zgradurina sa tim patrijahalnim cvetnim i voćnim dvorištima, kao i sa okolnom prirodom. Kada su počeli da krče šume, polja i pobrđa i osvajaju prostor. Pri tom susretu ideologijom ispranog čoveka i grada, uz mnogo scenske teatralnosti, dešavao se sudar u kojoj se živa i neživa struktura međusobno razotkrivaju i u kojoj uvek samo jedna pobeđuje. Svakog došljaka pri ulasku u grad, poput Balzakovog Ežena de Rastinjaka, čekala je ista utakmica odmeravanja snaga i životna linija koja vodi od uzleta i carevanja, preko očaranosti i razočaranosti, do poniženja i pada. Pobedili su soliteri, razne lepe i ružne zgrade i njihovi stanari u kojima su naseljavani socijalistički političari, njihovi rođaci, zaslužni radnici i njihovi šefovi, direktori velikih užičkih samoupravnih preduzeća. Tako se završila urbanizacija Užica u koga se slegla većina stanovnika iz seoskih sredina u kojima su ostali starci, gde su se šume spustile do njiva i livada. Užice je izgubilo tom urbanizacijom svoje užičanstveno, kao i deo svoje erske duše. Povratak na silu teranih u fabrike potomaka sledi, posle trazicijom uništene privrede, kroz mnogobrojne okolne malinjake.
Za ovo nehumano Užice sem politikanata su krivi ti zgusnuti soliteri i zgradurine u kojima žive otuđeni ljudi koji se ne poznaju. Iz njih lete kese sa đubretom i mnogo toga još, koji prljaju okolinu i život u malom gradu… A soliter na francuskom (solitaire) znači sam, usamljen. Srbi, međutim, tako nazivaju visoke, vitke (obično s jednim ulazom) samostojeće zgrade koje se koriste u poslovne ili (češće) stambene svrhe. Poslovično razlikoljubivi Hrvati takve građevine nazivaju neboderima, kopirajući tako anglosaksonski izvornik (skyscraper).
Odrastao i do skora živeo u cvetno-voćnom dvorištu tu pored reke priznajem da ne osećam imalo simpatije prema tim ružnjikavim pseudokorbizjeovskim grdosijama, koje su ipak na lošem glasu, iako im Užičani kao tepaju: “Crna Dama”, “Lepa Brena i slatki greh”, “Šarulja i tele”, “Sivonja” itd. Malo ko zna tačno da objasni šta zgradurinama, zapravo, fali? Da li je takav oblik stanovanja “otuđen”, “dehumanizovan” i sl. Kome se svideo na prvi pogled život u užičkim soliterima?
Onima koji su predhodno živeli u čatrljama u prigradskim divljim naseljima Krčagova, Turice, Ibiševog guvna, Gluvaća i sličnim mestima periferije u “TU”. Iznenada su se, zbog ljubavi prema radničkoj klasi “Druga Tita” i ekipe na čelu sa Krcunom, našli u udobnom životu u tim prvo omanjim prvim užičkim soliterima, u kojima je život bio jednostavan. Mnogo čeljadi na malo prostora. Bliskost bukvalna sa susedom je učila toleranciji i navikama na činjenicu da prisustvo drugog ne boli. Tadašnji stanari užičkih solitera su bili napabirčeni s koca i konopca, kako je već koga dobar ili zao vetar nanosio u ovaj tada čist, blistav mali grad prepun vrbaca koji su znali sve. Uobičajena je bilo stvar da se tu čuju različita narečja i akcenti. Prostor je bio podeljen strogo namenski, a stanovi “društveni”, pa je teško bilo ispoljavati nekakve vlasničke pretenzije. Pošto se živelo po spratovima tu je nemoguće bilo biti Svoj Na Svome, jer svi su hodali po nečijoj glavi. Što se tiče Pravednog Razgraničenja, taj posao je obavio još projektant, pa stanari nisu imali problema da bi se svađali. Danas njihovim potomcima u sabijenim zgradurinama nekadašnji život u čatrljama možda izgleda poetičnije, ali samo kad se gleda odozgo. Najpre iz solitera.
Ko danas udobno živi u starim užičkim soliterima, kao što je na primer nekadašnji valjaoničin S soliter? Tu žive razni ljudi, produkt mešanja urbanog i ruralnog, uostalom kao i u celom Užicu koje možemo podeliti na divlje i pitome. Neki od neizbežnih likova su: Zavičajni Rođa i Kumašin, zatim Savesni Građanin koji cinkari iz unutrašnje nasledne duhovne potrebe, pa Ozloglašena Radodajka, Ćutljivi Neženja, Ozbiljni Intelektualac, Zgodna Mala Sa Šestog, “Majstor-Za-Sve”, Lokalna Naklapača, večito posrćući pijanac koga najpre odaje crveni nos, Setna Duša, Ocvala Lepojka (Mis Mature, Užice ’69 u hotel Palisadu na Zlatiboru), Buntovnik Bez Razloga, Soliterski Mizantrop (u permanentnoj svađi sa svima), Radnik Treće Smene, zatim Čovek U Trenerci i, naravno, Lokalni Manijak itd… Tu ima i raznih živuljki: psetad svih oblika i veličina, šarolika mačkadija, papagaji i drugi pernati bukači, zlatne ribice, hrčci, zamorci, ima i kornjača, a nađe se i po koja zmija. Što se tiče zvučne slike u soliterima nekada se mešala muzika Mendelsona, Parpla, protiv Rođe i Mire Škore uz razdraganu pucnjavu iz svih kalibara… Danas je sve to pojela buka s Granda, Pinka i sretne, banalne rijaliti tv…
Jedan od najtipičnijih proizvoda – i simbola! – dvadesetog veka soliter je jedan i od krivaca za uništenje erske užičke duše. On nije idealno mesto za stanovanje onih koji još pate od sindroma “nelagodnosti u kulturi”. Ipak za nas koji smo dovoljno urbanizovani i neizlečivo radoznali, koji ne maštamo o “kućici u cveću, travi oko nje” soliteri predstavlja savršenu istraživačku stanicu. U njima su uvek bile najbolje žurke. Kako da u novim zgradurinama i starim otuđenim soliterima da bude opet veselo? Prvo pozajmite komšiji bez zazora i kafu i Kafku, popijte po jednu s onim što ga odaje crveni nos, namignite Radodajki, prodiskutujte s Intelektualcem, proderite se iz vika s Rođom Zavičajcem, udelite lep kompliment Ocvaloj, prijavite samog sebe Cinkarošu (to će ga učiniti tako srećnim) i, zavedite tu Zgodnu Malu Sa Šestog, jer ako nećete, ima ko hoće, a možda se zaglavite u liftu sa njom, možda se baš ta mala tu zaglavi sa vama? A to bi mogao da bude početak jednog lepog prijateljstva. Tako bi užički Soliteri, koji nisu samci, mnogo lepše izgledali. Možda bi sa svima opisanima mogli da organizujete “radnu akciju”, da uredite iznutra “zajednički prostor”, kao i da pokupite svo to đubre okolo, što važi i za ostale užičke zgradurine. Ako se oslonimo što se tiče higijene i ostalih komunalnih poslova na užičku vlast i njihova partokratska preduzeća, setimo se šta smo sve do sada doživeli od njih. Neka epidemija nam sleduje.