У периоду дугом скоро један век, скаути тј. извиђачи су делили судбину своје земље и покрета. Прва скаутска организација у Србији формирана је почетком јуна 1911. у Нишу, у време непосредно пред Балканске ратове. Од стотинак малих четника добровољаца, “златибреско чедо”, Милош Поповиић оснива прву извидничку јединицу у Србији, чету “Бели орао”. Прву акцију – марш су извели 20. јуна 1911. Тај датум се сматра даном оснивања организације у Србији. Касније су помагали надлештвима и болницама. Почетак Првог светског рата прекинуо је активности младих четника.
Оснивач Друштва скаута, касније и Савеза извидника Србије, Милош Ђ. Поповић је рођен 27. фебруара 1876. године у Чајетини. Био је изузетан човек свога доба.
Милошев отац, Петар Ђ. Поповић је рођен 1842. године у Чајетини. Пошто је завршио Ужичку полугимназију и Крагујевачку гимназију, изучава право на Лицеју у Београду. Био је високи чиновник у више округа, потом судија у родном месту Чајетини, где на граници са Турском ради на изради катастра Златибора, и у Крагујевцу. Са места председника Окружног суда у Смедереву пензионисан је због болести од које је преминуо у 1890, у 48. години живота.
Мајка Јелисавета је водила домаћинство и имала значајну улогу у Милошевом васпитању. Рођена је 1850. године у Рачи Крагујевачкој. Преминула је 1931. године. Петар и Јелисавета поред сина Милоша имали су још два сина и кћер.
Милош се школовао у Ужицу, Смедереву, Београду и Бечу, где је 1901. године докторирао медицину. Школован за лекара, а специјализован за зубара, први је на српском језику објавио књиге о нези и чувању зуба. У Београду је у Главној војној болници основао војну зубну станицу, а неколико година касније и у Нишу. Почетком 1917. године, уз помоћ леди Тебит, основаће и зубну станицу у Водени (Грчка). У то време велики број људи пије алкохол, а тиме изазвани здравствени проблеми и висока смрност међу децом и омладином, навели су др Милоша Поповића на идеју о оснивању покрета против ове опасне и ружне навике – алкохолизма. По повратку у Србију, 1901. године, са Др Јованом Данићем (првим српским неуропсихијатром) на челу и Др М. Миљковићем, оснива покрет под називом Савез трезвене младежи. У пролеће 1912. године Савез трезвене младежи је бројао 80 кола са 8.000 чланова широм земље. На челу листе најистакнутијих трезвењака је био је Краљ Петар I, велики добротвор и доживотни лични апстинент. Велику помоћ покрету пружа и др Август Форел. Ускоро покрет добија подршку Гут-темплерског реда (Добрих храмовника). Усвојена је гут-темплерска организација (успостављање ложа) и правило апстиненције (потпуног уздржавања). Ко год је приступио покрету обавезивао се “да алкохол неће ни узимати, ни справљати, ни другоме давати”. Захваљујући материјалној помоћи Добрих храмовника, штампан је низ преведених и оригиналних књига и брошура у којима се указивало на сву погубност алкохола, и заразних болести, посебно туберкулозе.
Иако је трезвењачки покрет међу ђачком омладином узимао све више маха, Др Милош Поповић ипак није био задовољан. Сматрао је да се једна велика и лоша навика, као што је алкохолизам, не може тек тако смањивати и на крају ишчезнути. Једино решење је била нека друга, јача навика која би га истиснула. Сматрао је да трезвењаштву недостаје – садржај. Садржај је нашао у скаутизму (извиђаштву).
Године 1908. добија књигу немачког војног лекара др Лиона, која је у ствари била немачки превод књиге Роберта Бедена Пауела – Извиђаштво за дечаке. Др Милош Поповић објављује њене одломке. Реч скаут преводи као четник. Превод ове речи образложио је овако:
“Ми у нашој историји нисмо имали извиднике, који се крећу по прашумама и непознатим пространствима, али јесмо ускоке, хајдуке и четнике, који су бранили част и имовину свог народа.” Превод речи скаутизам је гласио четништво, па су тако и припадници новостворене организације називани малим четницима. По стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, ради доприноса миру у држави, уместо четник прихвата се реч извидник, која се задржала до данашњих дана.
Настаје часопис Савезник – Четник. У то време продаја часописа Савезник – Четник на територији суседне Аустроугарске царевине бива забрањена, а преведену Лионову књигу под насловом Четник у Србији нико није хтео да објави. Др Милош Поповић је одлучио да то уради о свом трошку. Након изласка књиге, Српски књижевни гласник (бр.269) је обасипа похвалама и назива је златном књигом за омладину, док је истовремено Аустроугарске власти проглашавају опасном. Током окупације Србије у време Првог светског рата (1915 – 1918) за књигом се трагало. Одузимана је и спаљивана када год би неки аустријски војник наишао на њу. На срећу, неке књиге су ипак остале сачуване, па је тако након ослобођења, 1925. године ова књига прештампана, али под насловом “Извидник”.
У трезвењачком покрету Др Милош Поповић је најистакнутији, путује по Србији и по школским двориштима окупља омладину. Под његовим утицајем састављани су или превођени, па извођени, кратки позоришни комади: “Да сам раније знао”, “Кобна чаша”, “Мртваци, а пијете”. Ужичка омладина је прихватала племените и хумане циљеве трезвене младежи: одвикавање од пушења, алкохола, коцке, неговање моралних вредности, узајамности, спремности да се “одговори дужностима”, које у будућности очекује омладину. Ове идеје су захваљујући др. Милошу, који је био везан за златиборски крај, почеле да јачају пред балканске ратове, када се јавља и “национално освећавање” и трагање за вредностма и порукама из историје. Године 1910 током свог боравка у Ужицу др. Милош је посетио ужичку Гимназију када се и оснивају кола Савеза трезвене младежи “Победа” и “Златибор”, а у Приватној женској Гимназији коло “Српкиња”.
Први светски рат је прекинуо све. Неуморни Др Поповић обновио је њихов рад 1917. године у Водени. Назив Млади четници се задржао све до краја Првог светског рата и формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Тада се реч четник замењује називом скаут.
Прва Светска скаутска конференција одржана је у Лондону 1920. На Конференцији је донета одлука да се оснује Светски скаутски биро са седиштем у Лондону. Први Светски скаутски Џембори одржан је у хали Олимпија, у Лондону, тада највећој грађевини у Енглеском краљевству, чија покривена површина заузима 4 хектара. На Џемборију је учествовало 8.000 извиђача, од чега 16 извиђача из Србије, који су били на школовању у Великој Британији. У оквиру Џемборија одржана Прва светска скаутска конференција. У једној од многобројних порука и савета извидницима и њиховим вођама, др Милош Ђ. Поповић је, између осталог, написао: “…немајући довољно практичног и техничког искуства, наш покрет пре Првог светског рата, може се сматрати само као претеча правом…”
После рата др. Милош Поповић путује по Србији и по школским двориштима окупља омладину. Године 1926. долази у Ужице и оснива Скаутску организацију. У гимназијском дворишту тада је рекао: “Прва и најважнија дужност нас скаута је да научимо да будемо здрави, ради нас самих, али и породице, народа, државе, и ако хоћете читавог човечанства. Скаутизам је школа здравља, опстанка и моралности. Начин стицања корисних навика, које истискују убилачке. Словенским нацијама недостаје довољно развијено осећање дужности. Развијање тог осећаја један је од најважнијих задатака скаутизма. Одговорност за сопствено здравље и понашање”.
Ужички скаути су имали задатак да “у природном амбијенту” на излетима, животом у природи, најшће на Златибору, развијају код младих навику за рад “вештину заната”, љубав према музици, сликарству. Етичке максиме чланова биле су: дружељубље, скромност, истонољубље и потпуна апстиненција од алкохола и дувана. Према узрасту чланова, Стег скаута се делио на: вучиће, пчелице, извиднике, брђане, планинке, станарице итд. Скаути постају веома популарни међу ужичком омладином, најпре у Гимназији, од којих се истичу: Милорад Вимић, Бран Јевремовић и Ђорђе Караклајић. Прихвативши организацију, правила, вештине, одевање, ознаке, већ у то доба скаута света, ужички скаути прихватише дубље васпитне циљеве: вера у Бога, поштовање владара, помагање властима али и слабима, поштовање туђе имовине, чињење добрих дела, уздање у старијег (родитеља, старијег брата, друга), уздање у лекара. И даље се негује идеја трезвене младежи. Највеће заслуге за рад Друштва има професор у ужичкој Гимназији, Милутин Смиљанић, који уз помоћ Саве Радосављевића руководи друштвом, које добија нове подстицаје и активне садржаје. Повезују се радничка и сеоска омладина преко листа “Трезвеност” 1929. год. и “Млада трезвеност” 1931. год. Листови критички преиспитују економске и социјалне прилике, проширују програмске акције и доприносе масовности и популарности друштва.
После Другог светског рата др. Милош Поповић ради на оснивању Извиђача у Титовој Југославији. Умро је 7. септембра 1954. године у 79. години живота. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
