Čoban, je veoma korišćena reč mada retko u pravu svrhu odnosno kao drugi naziv pastira. Nekada je na zlatiborskom pejsažu pastir sa stadom ovaca bio neizostavan, danas retkost.
Biti čobanin ili pastir znači boraviti na selu, družiti se više sa životinjama nego sa ljudima. Danas je veoma teško naći nekoga ko bi se, uprkos dobroj zaradi, odlučio za život na selu. Radni dan pastira kao i nekada počinje od svitanja pa do sumraka, uz suvu hranu, dosadu i usamljenost. Ovce počinju da se čuvaju u maju i čuvaju ih sve do oktobra. Ipak u ovom vremenu je laše, nema vukova niti neke druge napasti, ali čoban mora stalno da je u pokretu da bi stizao stado.
Ljubenko Radović retki zlatiborski pastir iz sela Jablanice. Svakog dana od svitanja do sumraka, bez obzira na vremenske prilike od maja pa do oktobra čuva stado od 380 ovaca. Dvadesetosam domaćinstva sa područja Zlatibora, Nove Varoši, Požege, Lučana i Kruševca.mu je poverilo svoje ovce Za svoj rad mesečno prima 400 dinara po ovci. Radović je rekao:
-“Da prekratim vreme i da nešto zaradim odlučio sam se za druženje sa ovcama. Ali, u početku nije bilo ni malo lako. Jedva sam ih stizao jer je svaka vukla na svoju stranu. Od ovog posla može lepo i da se zaradi. Računica je prosta – za pet meseci cifra je preko 700. 000 dinara. Posao čobanina je jako težak i odgovoran. Moraš sačuvati svaku ovcu. Iako su ovce sa Zlatibora nadaleko čuvene i važe za najbolje, sada ih je sve manje. To je zbog toga što je cena jako niska, ali i činjenice da su sela sve napuštenija”.
Posao čobanina ima svojih prednosti a to su čist vazduh, zdrava hrana i život bez stresa. Ipak, ne može svako da bude pastir iako za ovaj posao nije potrebna diploma. Potrebna je samo dobra volja, jer treba izdržati ceo dan i po suncu, kiši i vetru. Na fotografijama je Zlatiborski pastir nekada i sada.
