“Kovač. Sa uživanjem čitam sve o starim užičanima. Red bi bilo da neke užičane ovekovečiš za života. Eto, ja navijam da jedna od živih užičkih legendi, u tvome rukopisu bude moj komšija i prijatelj Obrad Jovanović Os, akademski slikar, boem, kultni profesor Učiteljskog fakulteta. Prosto rečeno: jedini čovek koji je u mom selu pametniji od mene. (u baš sam skroman).” Dušan Jovanović
Obrad Jovanović autoportret
O Obradu Jovanoviću mom poznaniku, užičkom “profi”, mogu da kažem , sem što je dobar čovek i umetnička dušica, da je prvenstveno mudrac. To selo, što novinar Dule (nekad direktor u Radio Kosjeriću) pominje je Mionica kraj Kosjerića, gde je rođen Obrad 1949.godine. Učiteljsku školu je završio u Užicu, Magistrirao je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1992. Redovan je profesor na Učiteljskom fakultetu u Užicu u čijem je osnivanju i učestvovao. Jedan je od inicijatora osnivanja Umetničke škole u Užicu… Obrad danas kaže: “Mladi umetnici u Užicu na zadnja 2–3 Salona su izvanredni. Zadnji Salon može bez ikakvih kompleksa biti prenešten u bilo koju galeriju u Beogradu, u Evropi. Drugo je pitanje što Užice zadnjih pedeset godina nikada mladim umetnicima nije dalo atelje da bi mogli da stvaraju. Umetnička škola u Užicu je po rezultatima na prijemnim ispitima na Akademiji jedna od najboljih. Studenti koji završe ponesu izvanredno predznanje a grad još ne može da nađe rešenje za prostor ove škole.” Rekao bih da na to drugo pitanje verovatno odgovor leži u tome da vrednosti Užica i Užičana nisu u skladu sa političkim i vladajućim strukturama u Užicu. Na jednoj strani su talentovani i sposobni, a na drugoj nametnuti i nesposobni.
Obrad živi i stvara na Beloj Zemlji, u užičkim boemskim krugovima poznatom “Obradovom ateljeu” koji je samo njegov lični prostor, jedna vrsta radne svetinje umetnika, u galeriji kojom je na neki način vratio dug svojoj najvećoj ljubavi – slikarstvu. Uz srdačan i domaćinski doček, uvek se mogu pogledati njegove slike koje nisu na jednoj od tekućih izložbi. Tu se može videti ceo njegov opus, od portreta, mrtve prirode, pejzaža do slika koje, kako kaže – “radi za svoju dušu”, istraživanja u materijalu, izrazu, boji, obliku… “Simboli i simbolično, ljudi i životinje, duh i materija, stanje i kretanje, to je ono što čini osnov slikarstva” profe Obrada… Na njegovim slikama u brojnim osvrtima teoretičara, kritičara, saradnika, poštovaoca, rečeno je on daje sliku srpskog društva, karaktera srpskog seljaka, radnika, čoveka. Da, Obrad Jovanović, akademski slikar, omiljen među svojim učenicima kroz sve faze svog ličnog i stvaralačkog rada nosi pečat svoje ličnosti, svog porekla.
Sve u svemu Obrad je velikan današnjeg Užica pa samim tim i legenda, ali zašto je mudrac, pitaćete se. To je jednostavno objasniti, citiraću ga: “Kad pogledamo ne samo Užice, nego i najveći broj gradova u Srbiji, pa čak i Beograd, možemo videti kakva je to sve provincija. U suštini, provincija je prostor u kojem ništa ne uspeva. Ovde nisu uspeli pagani, nisu uspeli hrišćani, Obrenovići, Karađorđevići, nisu uspeli partizani, a ni četnici, ni rokeri ni pankeri… uglavnom uspeva samo neuspeh. I to samo zato što grupe, sistemi jako brzo uguše pojedince.”
– “Kad govorimo o novoj Evropi, postavlja se pitanje da li je to Evropa kao neki novi koncept, ili je to amerikanizacija Evrope, da li se tu uzima jedan američki model, da li je to Evropa kakvu Amerika želi da je napravi ili Evropa ima neki svoj koncept, to će vreme pokazati. Ono što je nama presudno su, sigurno, naši prirodni resursi – poljoprivreda, saobraćaj, turizam. Mi smo sve pokušavali, i da pravimo podmornicu, atomskui bombu, hemiju, tenk, avion, autobus, kamion… Ostalo je na kraju, da dobro rađa Vojvodina, da dobro rađa Šumadija, kad se obradi. To je naša budućnost i kad to budemo shvatili imaćemo i robu i kvalitet.”
– “Mi živimo u periodu anarhije, apstrakcije i apsurda. Kako je moguće da fudbaler ili jedan tim vrede više nego fabrika? Kako je moguće da Šumadija ne vredi, da sve njive u Šumadiji nikome ne trebaju i ništa ne vrede? Kako je to moguće da jabuka bude šest dinara? Ili kilogram suvih šljiva bez koštice bude dvesta pedeset dinara? Kako je to moguće? Kad se anarhija i apsurd uzmu u zdrav razum onda dolazi do apstrakcije da se sve to poništi i znači – ništa vredi sve i sve vredi ništa, a to je ta formula. Vi ste prešli kriterijume svoje uobrazilje, svoje formule i ulazite u opštu formulu – da sve ne vredi ništa i gotovo. Ali to su to tri A, a pred nama je još dvadeset devet slova i to su sve mogućnosti. Mi smo ušli u apstrakciju preko apsurda i anarhije, i za mene je formula bila slikati i slikati, ništa ne popuštati.”– “Kad je u školskom sistemu, u samim predmetima, filozofija, metafizika zamenjena ekonomijom to je kraj svega, jer je matafizika u vaspitno–školskom sistemu, pogotovo na višem nivou – korekcija svesti! Pojam pravde, pojam Boga je matafizički pojam, ali njega punimo sa našim postupcima u životu, sa našom praksom – da li smo se mi ponašali idealno, da li smo se ponašali pravedno, što naš narod kaže – da li je to lepo ili nije. Mi smo se tu potpuno pogubili, a sve to smo izgubili u sistemu. Kad pogledamo našu realnost, sve je prešlo u svoju suprotnost: radnici su postali neradnici, lekari – dileri, popovi – trgovci, a profesori – zemljoradnici. Setimo se šta je govorio Andrić, a on to nije rekao bez razloga: ‘Živeti, znači slagati varku na varku’: kad se danas u jednom gradu, od na primer milion ljudi, ujutro probudi, recimo, sto hiljada njih koji, da bi preživeli, moraju nekog da prevare. I – mi smo sad svi u nekom od lanaca prevare. Da li je moguće da pošten čovek nađe sebi mesto kad, na primer direktori banaka kažu da to što oni primenjuju u Srbiji ne smeju da pomisle da primenjuju u matičnoj zemlji. Gde smo mi tu?”
“Umetnost počiva na emociji i zanatu, a nastaje iz odnosa pojava u prirodi, pojava u ljudskom društvu i u samoj duši. Umetnik crpi svoj motiv iz pojava u prirodi, ljudskom društvu i iz sopstvenog doživljaja. Ali u svetu, pa i kod nas je eliminisan zanat, način. Šta je umetnik? Umetnik je način načina. Način na koji nešto interpretiraš da bi se nešto kazalo. Kad se pokazalo koja je veština svirati violinu, koja je veština dobro crtati, koja je veština poznavati grafičke tehnike, koja je veština igrati ruski beli balet… svi oni koji to nisu mogli da postignu u kanonima čiste umetnosti, oni su počeli da traže alternativu i na kraju postali andergraund čiste umetnosti, pravog zanata. I sad, oni su nadvladali, uzeli umetničku scenu u svoje ruke. Onaj ko ne zna da svira violinu, on će na koncertu razbiti violinu i biće veća umetnost razbiti violinu nego svirati violinu. Onaj ko ne zna da svira Šopena ili neko drugog kompozitora, on će sedeti na klaviru i čitati novine, ili skakati po njemu… I šta sad mi uzimamo kao umetnost? Ako nam to nametne većina, onda svi kažu da je to umetnost.Problem sadašnjih umetnosti jeste u tome što su ti iz alternative prodrli. Oni koji nisu mogli da budu baletani ili pozorišni glumci, oni se sad bave nekom umetnošću koja nije ni balet ni pozorište, a najmanje slikarstvo ili vajarstvo. Onda, na drugoj strani imate ljude koji nisu mogli da polože prijemni ispit da budu kamermani, režiseri, fotografi… oni su počeli da prave neku video produkciju u okviru likovnih umetnosti. Šta je to? To je u stvari, samo jedan hibrid, jedan mutant, koji se tu ubacio da preuzme jedan deo kolača, dao publike ili deo svesti, ali u suštini, kada se raščisti – to je jedan goli amaterizam. Onda, tehnologija, i uopšte, ta umetnost estrade je poništila suštinu. Nije slučajno što su prošle godine na Bijenalu u Veneciji vratili amatere – izvornu emociju.”
– “Kako reaguje ljudska svest? Na dva načina – identifikacija ili negacija. Svi oni mali provincijski umetnici, bez obzira kom radu da pripadaju, da bi unutar svoje svesti stekli legalnosti prema onome što je internacionalno, oni se lepe za to i postaju epigoni toga i sprovode to, bez obzira da li to razumeju ili ne, i u tome je, u stvari, taj megalomanski kič. Jedna je stvar, sociološki posmatrano, te avangardne grupe koja umetnost pravi u Americi. Njima je umetnost više zabava, njima je umetnost, na kraju krajeva i reakcija i na siromaštvo i na bogatstvo, i na sredinu u kojoj oni žive, ali mi iz ovog dela Balkana ili drugog dela sveta koji ne živimo takvim životom, ne možemo praviti takvu umetnost. Ali, sa takvom umetnošću se umetnici indentifikuju, da bi i oni to bili. U tome je kič. Kič je u tome da se dopadneš onim ljudima koje poznaješ preko onoga što oni vole kod drugih ljudi. Pitanje je da li ljudi izvan tog kruga imaju nešto da kažu kao individue ili ne. To je prvi princip – identifikacija. Na drugoj strani imamo princip negacije, ljudi kojima je jasno šta je to, oni s tim nemaju ništa, s umetnošću odbačenih stvari, sa antiumetnošću. Oni hoće da jabuka miriše, da pomiluju decu, da večeraju, izađu u priodu, a ne da svako gleda svoj program i niko nikog ne konstatuje unutar porodice. To je sad taj fenomen. Da li je emocija razilaženje, deli sa se svima unutar porodice ili socijalne grupe, sredine, ili je nešto posebno što više nikog ne zanima, to otuđenje. Umetnost treba da ima tu sposobnost da se bori protiv otuđenja, jer ona je po svojoj prirodi otvoren sistem.”
– “Sam pojam Bog ne može se poreći, ali u ljudskom poimanju mogućnosti i svesti ne može se dokazati. Kad čovek pogleda od čega nastaje i u toku njegovog života koja su to sve iskušenja, šta sve može u toku jednog minuta, časa, dana… da ga zbriše, ne postavlja sebi pitanje otkud taj fenomen uopšte postoji. Umetnost je samo dopuna religiji. Umetnost u sebi sadrži i strah i nadu, i iskupljenje i otkupljenje, ona prati paralelno čoveka u svesti. Uvek će postojati način kako će čoveka da napada i kako će da se brani od toga sa čim se sreće. Umetnost je u suštini magijska. I boja je magijska. Evropska estetika je boju podigla na nivo estetskog, filozofskog, vizuelnog itd, ali to u psihi ništa nije promenilo. Boja je i dalje magijska u doživljavanju.”(…) – “Na kraju – šta je večnost? To je neiscrpan izvor mogućnosti. Vi možete sedeti za računarom ceo dan i noć i naći sve informacije, a na kraju, kad ga isključite, ostajete sami sa sobom i osećate se kao isceđen limun. Ali ako dobro pročitate jednu umetničku pesmu, odgledate film, budete na koncertu, vidite dobru sliku… vi se onda u duši osećate punijim, i u suštini, vidite da to što vi imate u sebi postoji i u objektivnom, umetničkom delu.”
Ima mnogo toga što se može naučiti od profe Obrada užičke legende, poreklom iz mudrog sela Mionice. Pravo mi je zadovoljstvo što sam imao prilike da upoznam u svom životu.
Miloš Cvetković Sećam se Obradove izložbe 2007. i slike koja puno govori o nama, a potpisao je : Dva srpska ovna,ponosno stoje u blatu do muda.
“Kad pogledamo ne samo Užice, nego i najveći broj gradova u Srbiji, pa čak i Beograd, možemo videti kakva je to sve provincija. U suštini, provincija je prostor u kojem ništa ne uspeva. Ovde nisu uspeli pagani, nisu uspeli hrišćani, Obrenovići, Karađorđevići, nisu uspeli partizani, a ni četnici, ni rokeri ni pankeri… uglavnom uspeva samo neuspeh. I to samo zato što grupe, sistemi jako brzo uguše pojedince.”
– “Kad je u školskom sistemu, u samim predmetima, filozofija, metafizika zamenjena ekonomijom to je kraj svega, jer je matafizika u vaspitno–školskom sistemu, pogotovo na višem nivou – korekcija svesti! Pojam pravde, pojam Boga je matafizički pojam, ali njega punimo sa našim postupcima u životu, sa našom praksom – da li smo se mi ponašali idealno, da li smo se ponašali pravedno, što naš narod kaže – da li je to lepo ili nije. Mi smo se tu potpuno pogubili, a sve to smo izgubili u sistemu. Kad pogledamo našu realnost, sve je prešlo u svoju suprotnost: radnici su postali neradnici, lekari – dileri, popovi – trgovci, a profesori – zemljoradnici. Setimo se šta je govorio Andrić, a on to nije rekao bez razloga: ‘Živeti, znači slagati varku na varku’: kad se danas u jednom gradu, od na primer milion ljudi, ujutro probudi, recimo, sto hiljada njih koji, da bi preživeli, moraju nekog da prevare. I – mi smo sad svi u nekom od lanaca prevare. Da li je moguće da pošten čovek nađe sebi mesto kad, na primer direktori banaka kažu da to što oni primenjuju u Srbiji ne smeju da pomisle da primenjuju u matičnoj zemlji. Gde smo mi tu?”
Problem sadašnjih umetnosti jeste u tome što su ti iz alternative prodrli. Oni koji nisu mogli da budu baletani ili pozorišni glumci, oni se sad bave nekom umetnošću koja nije ni balet ni pozorište, a najmanje slikarstvo ili vajarstvo. Onda, na drugoj strani imate ljude koji nisu mogli da polože prijemni ispit da budu kamermani, režiseri, fotografi… oni su počeli da prave neku video produkciju u okviru likovnih umetnosti. Šta je to? To je u stvari, samo jedan hibrid, jedan mutant, koji se tu ubacio da preuzme jedan deo kolača, dao publike ili deo svesti, ali u suštini, kada se raščisti – to je jedan goli amaterizam. Onda, tehnologija, i uopšte, ta umetnost estrade je poništila suštinu. Nije slučajno što su prošle godine na Bijenalu u Veneciji vratili amatere – izvornu emociju.”
(…) – “Na kraju – šta je večnost? To je neiscrpan izvor mogućnosti. Vi možete sedeti za računarom ceo dan i noć i naći sve informacije, a na kraju, kad ga isključite, ostajete sami sa sobom i osećate se kao isceđen limun. Ali ako dobro pročitate jednu umetničku pesmu, odgledate film, budete na koncertu, vidite dobru sliku… vi se onda u duši osećate punijim, i u suštini, vidite da to što vi imate u sebi postoji i u objektivnom, umetničkom delu.”
