Ove 2020 preduzeće “Jedinstvo” je počelo da ruši zapušteni i urušeni kompleks nekadašnje Tkačnice koji je građen malo pomalo kako je rasla ova užička tekstilna industrija, više od stotinu godina. Rušenje je počelo od dela gde se nalazi upešatljivi fabrički dimnjak, kažu gradiće se poslovno-stambeni objekat.
Kako ja u mojoj mašti vidim taj deo Užica? Tu zaista može biti poslovni deo grada mesto kulture i turizma, ponos Užica. Nekakav užički “Kamengrad” sličan onom u Višegradu. Za početak imamo tu jedinstvenu zgradu iz 1901. godine i ne bi trebali dozvoliti da se sruši, iako je namerno puštena da se uruši. Ma šta radili ovu zgradu ne smeju srušiti jer to bi bio još jedan urbanistički zločin sličan kakav je urađen prema “Sokolani”.
To mesto u kome je nekad radio “Froteks” nekadašna “Tkačnica” zapušteno urušavalo se samo od sebe niz godina, uz malu pomoć dečurlije iz okoline. To je običaj užičkih urbanista da kad reše da nešto nestane sa lica zemlje, prepuste sve vremenu, urušavanju… Na tom prostoru ta vredna a i prelepa zgrada. To je ona zgrada sa satom na kome je danas polupano staklo kao i većina stakla na njoj, što pokazuje i ova niže objavljena fotografija. U nastavku pripovedanja zvaću je “Kancelarija Mališe Atanackovića”.
Zamislite ovaj prostor prazan samo sa prvom gospodskom zgradom koja je napravljena još te 1901. godine, sa tom “kancelarijom Mališe Atanackovića”. Ne možete da zamislite? Pomoćiću vam fotografijom. Da ne bude zabune na fotografiji brisao sam to što po mom mišljenju treba srušiti, ostavio sam i Đulajića most koji se nalazio tu gde je onaj metalni pešački danas… Ostavio sam ga jer smatram da bi se replika te srušene užička znamenitost uklopila i vodila prema tom “budućem” kulturno poslovnom turističkom centru Užica…
Tako bi otprilike izgledao ovaj prostor kada bi se sve uklonilo sem te vredne zgrade koja bi mogla da bude mnogo toga, pa i muzej industrijalizacije Užica u sklopu sa prvim elektro centralama itd. Da se pitam sačuvao bih cigle od srušenih objekata i sazidao takođe vredu zgradu koju su srušili komunisti pri kraju sedamdesetih godina 20. veka. “Sokolanu”. U njoj bi se mogli događati razni sadržaji najpre jedan deo bi mogao biti umetnička škola, koja je podstanar danas u zgradi “Crvenog krsta”… Sokolana je bila veoma akustičan objekat a njena sala bi se mogla upotrebiti kao sala za koncerte klasične muzike, mesto za alternativno pozorišete i mnogo toga još što je potrebno jednom modernom gradu… Ali o tome neka razmišljaju mnogo stručniji od mene. Pogledajte ovu fotografiju “Sokolane” pravi hram kulture, turizma ali i mesto gde bi se mogao okupljati poslovni svet. Tu bih zgradu postavio dole u dnu s leve strane praznog placa Frotekasa okrenutu svojim centralnim ulazom prema zgradi “kancelarije Mališe Atanackovića”.
Između ove dve znamenite zgrade bio bi omanji popločan Trg sa lepom fontanom i nekoliko spomenika znamenitim Užičanima… Okolo naravno neki lepi objekti koji se uklapaju u izgled i ambijent koje su dale dve prelepe starinske zgrade veoma važne u gradskoj istoriji. Eee sad malo istorije sa prostora o kome govorim go. Nekada je tu bila “Ciganmala” a onda se pojavio Mališa Atanacković…. Užički profesor istorije Dragutin M. Prljević je ostavio sećanje u svojoj knjizi “Varoš, ljudi, događaji:
Između ove dve znamenite zgrade bio bi omanji popločan Trg sa lepom fontanom i nekoliko spomenika znamenitim Užičanima… Okolo naravno neki lepi objekti koji se uklapaju u izgled i ambijent koje su dale dve prelepe starinske zgrade veoma važne u gradskoj istoriji. Eee sad malo istorije sa prostora o kome govorim go. Nekada je tu bila “Ciganmala” a onda se pojavio Mališa Atanacković…. Užički profesor istorije Dragutin M. Prljević je ostavio sećanje u svojoj knjizi “Varoš, ljudi, događaji:
– “Zapaмtio sam lik Mališe Atanackovića, nekadašnjeg kafedžije u Užicu koji je bio jedan od pregalaca na izgradnji električne centrale i tkačke radionice sa električnom strugarom. Pri agitaciji za upis novca za ovaj značajni i u to doba u Srbiji jedan od prvih poduhvata te vrste, kad je isticano da će se od vode dobijti svetlo, stari Užičani su se sa čuđenjem pitali kako to može da gori… U sećanji mi je ostalo sviranje kapele bleh muzike koju su činili majstori i radnici Tkačnice, kako su Užičani tada i dugo godina kasnije zvali fabriku a radnike i radnice – fabričani i fabričanke”.
Početni kapital Mališi su stavili na raspolaganje trojica profesora užičke realke: Dobra Ružić, Nastas Petrović i Ljubomir Ljuba Davidović. S godinama i granjanjem poslova, u Užicu počinje da se primećuje njegova preduzetnička ličnost, a Mališa postaje i vizionar i realizator industrijskog razvoja Užica i užičkog kraja. Iz te njegove poslovne uspešnosti (u domenu trgovine, prvenstveno izvozne) razvila se i njegova politička karijera u okviru Narodne radikalne stranke. Na groblju Dovarju u Užicu nalazi se nadgrobni spomenik na kome piše: – Mališa Atanacković (1860-1919), supruga Draga (1874-1941) i kćerka Spasenija- Caca (1898-1973).
Užice je posle elektrifikacije 60 fenjera zamenilo 120 sijalica od po 60 sveća. Od ovoga broja 60 sijalica je gorelo “do izlaska sunca” a druga polovina je isključivana u 22 časa. Na važnim prometnim raskrsnicama bilo je postavljeno i 9 “bogen lampi” od po 8 ampera. Zaista ljudi se brzo naviknu na bolje, svi i sve što je bilo protiv “elektrike” je ubrzo zaboravljeno i Užičanima je sve više bila potrebna električna energija…
Tkačka radionica je svečano otvorene i puštena u pogon 3. maja 1901. godine. Tkačnica je počela rad sa 20 radnica. U početku je radila na 16 razboja, do decembra 1903. u Tkačnici je radilo 50 razboja. Radno vreme u fabrici je bilo 10,5 časova, a trajalo je od 6 ujutru do 18 časova, s odmorom za ručak u trajanju od sat ipo. Učenici su započinjali posao u 13 časova, radili do 18. Sa kupovinom novih razboja i učenici počinju da rade celodnevno. Od marta 1903. broj zaposlenih u Tkačnici je povećan duplo njih 40.
Sa ugradnjom rezerne opreme proizvodni kapacitet užičke hihdrocentrale je utrostručen: pri visokoj vodi, kada je bio moguć rad sve tri turbine i generatora, snaga je dostizala 180 KS sa godišnjom proizvodnjom 615.384 kWh. Ugradnjom rezerne opreme skinuta je skoro tri godine važeća zabarana novih priključenja na električnu mrežu. U leto 1904. godine po puštanju u pogon rezerne opreme broj sijaličnih mesta na ulicama povećao se za 20 i iznosiio 140, a broj “bogen lampi”, je ostao isti 9 od po 8 ampera. Broj sijaličnih mesta po kućama u varoši bio je 1554, s tim što se pojavljuju u zatvorenom prostoru i bogen lampe, ostalo je zapisano da ih je unutra bilo dve… Između Opštine užičke i uprave Društva zaključen je ugovor o snadbevanju električnom energijom za javnu rasvetu u gradu i osvetljavanja po zgradama koje su pripadale opštini Na incijativu profesora Stanojevića. Uvođenjem električnog osvetljenja Užičani i Opština su dobili neuporedivo kvalitetnije, higijenskije i bezbednije osvetljenje. Umesto 60.000 dinara koliko su godišnje izdvajali za javnu, poslovnu i privatnu rasvetu, od 1900. godine taj izdatak prepolovili. Od tada je u Užicu počela prava jagma za strujne priključke. Bilo je potrebno proširiti elektranu… Da nije bilo Tkačnice ne bi bilo ni Prve centrale…
Neposredno po završetku Prvog sv. rata i povratku radnika, službenika i članova upravnog i nadzornog odbora otpočela je obnova Tkačke radionice. Bilo je to posle 1920. godine… Najpre je trebalo izvršiti popravke posle eksplatacije postrojenja od okupatora… Pošto su rešene sve teškoće polovinom 1922. odlučeno je da se podignu bravarsku, kovačku i stolarsku radionicu, a zatim i palatu Tkačke radionice nasprem Žitnog pijaca na imanju kupljenom od naslednika Tola Radovića (Kasnije Sindikalni dom na Trgu Partizana, danas je tu zgrada koju zovu Koningova i deo hoela “Zlatibor”). Tokom 1924. nabavljene su dve mašine za pravljenje leda čime je Tkačka radionica proširila delatnost… Tkačnica je spojena slepim kolosekom sa železnicom a uz prugu su podignuta dva magacina, dosta je uloženo u proizvodnju u tkačnici je instalirano 165 mehaničkih razboja u dva odeljenja za tkanje. Radila je strugara sa dva gatera. Ledara sa po 35 tabli od po 12 kg… Na razglednici ilije Lazića dominira sređen indusriski deo Užica na “Donjoj čaršiji” u vremenu posle Prvog svetskog rata.
Od osnivača Tkačke radionice: Mališa Atanacković, Aleksa Đ. Popović, Sreten Jevtović, Vuk Ostojić, Jelisije Gordić, Svetozar Prljević, Lazar Trišić, Milan Stanić, Mitar Mićović, Toma Naumović, Lazar Jovanović, Radomir Lukić, Ilija Jokanović, Čeda Gagić, Obren Blagojević ili oni koji su se nešto kasnije pridružili: Josif Drndarević, Milivoje Marković, Miloš trifunović, Mihailo Zotović više nisu bili posle završetka Prvog svetskog rata u upravi. Jedni su otišli sa scene prirodnim sledom događaja, drugi nisu više prihvatali obaveze izgovarajući se bolešću i svojim poslovima, a treći nisu ponovo zadobili poverenje akcionara. Novi rukovodeći ljudi su bilji: Ljubomir Smiljanić, Marko Popović, kasnije njegov sin Đorđe, Velimir Janković, Milija Jelić, Živko Ostoić, Andrija Mirković, Mihajlo Simić, Viliman Jovanović, Vitomir Vidaković, Božidar Stojić, Borislav Jovanović, Petar Kostadinović, Branislav Atanacković, Radivoje Đerasimović, Dragi Vukosavljević, Nedeljko Radović, Milan Smiljanić, Velimir Trifunović, Dobrosav Jevremović, dr Danilo Marković i dr. Ova garnitura ostala je do polovine 1937. godine… Užice je započelo svoj ubrzani razvoj u vremenu između dva rata…
U Tkačnici od metarske robe je proizvođene su razne vrste platna. Bio sam dečačić od 12 godina kada mi je o tome pripovedala baba, Marija Kovačević: “Radili smo srpsko pamučno pčatno, za pakovanje, čaršafsko, za obućare, za peškire, laneno, šatorsko, zatim frotir, gradl, oksford, cvišna, porhet, ćitajka, materija, cvilih, šumadija, sponž i pupin. Od komadne robe razni ubrusi: srpski, uspomena, čupavi, kuhinjski, berberski, lanani, svileni i pamučni, a i čaršafi, prekrivači, angli, salvete, maramice i šalovi, vuneni i pamučni, mantili za kupanje i navlake, kasnije i roksaja, svilene marame, brokat, serž, segeltuh, pelene i kape”. Impozantn asortiman!