Druže Tito ne diraj nam Ćiru

402

Pruga purnjavog „ćire“ bila je u upotrebi sve do leta 1978. godine. Pre toga, izuzev dužeg prekida u toku Drugog svetskog rata, njom je dnevno, u oba smera, saobraćalo oko četrdeset kompozicija kojima su se najviše prevozili ugalj, trupci, daske, parket i poljoprivredni proizvodi. Lokomotive su bile na ugalj, a njihova brzina oko 40 kilometara na sat.
Narod je ovu železnicu dugo koristio na razne načine. Mnogima je ona obezbeđivala sigurno zaposlenje, dok je velikom broju putnika redovno omogućavala prevoz bez kašnjenja. Zato je odluka da se ona, kao navodno neisplativa, ukine izazvala veliko nezadovoljstvo. Ti dani, kada je ukidan saobraćaj na ovoj pruzi, upamćeni su po velikoj žalosti.
„Druže Tito, ne diraj nam ćiru, nećeš nikad ostati na miru”, bio je slogan upućen tadašnjem predsedniku Jugoslavije, koji je najbolje odslikavao raspoloženje stanovništva izazvano odlukom vlasti da se zatvori „Istočna železnica”.
Ništa nije pomoglo i poslednji putnički voz iz Višegrada stigao je na konačno odredište – stanicu Čengić-Vila u Sarajevu 1. avgusta 1978. godine. Istog dana prestao je saobraćaj i na svim ostalim prugama uskog koloseka u ondašnjoj jugoslovenskoj republici Bosni i Hercegovini.