Kako je tatu štitio Užičanke od Turaka?

176

Zanimljivo je da je u narodu nekad postojala odbojnost prema osobama koje imaju tetovaže, pa čak i ruganje i zastrašivanje, ali je danas situacija drugačija, mladi ponosno pokazuju svoje tetovaže koje su nasleđe poslednjeg tradicionalnog tetoviranja u Evropi. Postoje i razne antropološke teorije da je ovakvo tetoviranje postojalo i pre dolaska Otomanskog carstva, i da su Sloveni preuzeli te tetovaže od autohtonog stanovništva najviše od Kelta, ovih prostora kada su se izmešali sa njima…

U vreme Osmanskog carstva, Hrišćani koji su živeli na teritoriji Užica i dela današnje Bosne i Hercegovine tetovirali su žensku decu da bi sprečili Turke da ih odvedu u harem, ali i muškarce da ih ne bi odveli u janjičare.. Ovakve šare po koži su najpre služile kao zaštita. Turci nisu voleli tetovaže, pogotovo ne sa Hrišćanskim simbolima.

Ostalo je zapisano da su u užičkom kraju majke najčešće tetovirale sopstvene ćerke. Zanimljivo je da su tatu radile šivaćom iglom ili trnom, kojima se koža probadala pre ili nakon što je polivena bojom, spravljenom od mastila, ugljenog praha ili baruta, koji su se mešali sa vodom, pljuvačkom, majčinim mlekom ili mašću. Ponekad su, da bi precizno izveli kompleksnije motive, koristili kalupe od jasenove kore.

Krst je bio najrasprostranjeniji simbol, i on se obično tetovirao na gornjim delovima tela, na šakama, prstima, podlakticama, grudima, i često na čelu i korenu nosa. Narukvica, oko ručnog zgloba. Grančice su slikane na podlakticama, ponekad i na nogama