I tako, bi kod mene Šomi boj, pre neko veče dobro društvo na okupu, slušasmo dobru rok muziku i naravno pratila je to sve dobra rakija šljivka od 22 grada. Pitam ga šta ima novo u “Hajledersima”. Kaže imamo sad i saksofon.
Setih se ko može da bude saksofonista – Predrag Pavlović, sestrić od moje žene. Saksofonisti su, naročito oni koji teže džezu i roku, retkost u milom nam gradu. Najverovatnije da to i nije stavka u našoj užičkoj Muzičkoj školi. Smatrajte ovo kao uvod u kratku pričicu u fazonu filma Back to the Future.
U to vreme sredinom osamdesetih godina ili kasnije đete Peđa je učio da svira klanirinet, a za klarinet je najveći domet da svira u nekom KUD-u. U tadašnjem Omladinskom klubu, posle neuspelog pokušaja opštine da se napravi gradski pleh orkestar, našli su se u jednoj prostoriji svi istrumenti kupljeni za tu namenu. Stajali su i hvatali prešinu nekoliko godina. Ja se setim da imaju dva saksofona. Kažem Predragu da izabere jedan i da uz klarinet uči da svira i da ćemo ga vratiti kad bude neko tražio istument. Naravno, u toj gomili istrumenata, niko nije primetio da fali jedan saksofon, a ko ih je i gde ih je odneo nikada nisam saznao. Posledica je da Užice ima sada jedinog aktivnog odličnog saksofonistu, koji može da se prilagodi svakoj vrsti dobre muzike. A ja u svakoj gradskoj, van-političkoj čorbi mirođija. Predrag i danas svira na tom istom iz OK saksofonu, a meni milo i drago.
