Budimir užički Krastavac i ćerka mu Olivera

593

Budimira Petrovića, zvanog “Krastavac”, Užičani su zapamtili kao virtouza na usnim harmonikama, odnosno “pikolama”, kako se u to vreme zvao najmanji model ovoga istrumenta. Na ovom pet-šest santimetara dugom, dva santimetara širokom istrumentu “Bude je mogao da dočara harmoniju čitavog sinfoniskog orkestra, ističući svojom fenomenalnom intonacijom violinske i druge solo partije svih istrumenata. To izvanredno imitiranje orkestralnog izvođenja partiture bilo je uvek tako precizno i nikad disonatno, da su slušaoci zaboravljali da slušaju sviranje samo jednog čoveka. U tim trenucima leteli su krilima sopstvene impresije da “čuju” muziciranje mnoštva sinfoničara ili pravog filharmonijskog orkestra.“

Bude Krastavac je bio sin Alekse Petrovića, berberina, učio je u Učiteljskoj školi. Odmah posle završene srednje škole, Bude je napustio Užice i nastavio školovanje u Beogradu, gde je postao kapetan broda rečne plovidbe. Zahvaljujući svom talentu, pročuo se po mnogim evropskim gradovima pored kojih je plovio.

Bude Petrović je u Beogradu upoznao prelepu devojku Katu, oženio se sa njom i 5. marta 1940. Godine dobio ćerku kojoj su dali ime Olivera. Olivera je detinjstvo provela u Pop Lukinoj ulici blizu mosta kralja Aleksandra, tj. današnjeg Brankovog mosta. Stari Užičani su zapamtili prelepi devojčurak, koji je tokom letnjeg raspusta dolazio u Užice “u Petroviće”, koji su živeli na Rakijskom pijacu. Sećali su se da je još kao mala devojčica pokazivala sklonosti prema umetnosti i uz osnovnu školu išla i u školu baleta. I Olivera se sećala svoga detinjstva:

“Još uvek pamtim našu kuću na Rakijskoj pijaci, baku Dragu, očevu majku, miris toplog mleka kojim me je hranila i njenu blagu ruku kojom mi je češljala kosu. Inače, Petrovići su bili fina, časna i poštovana porodica. Moj vetar u leđa! Beograd jeste mesto mog rođenja, ali Užice je moj duhovni stožer! Užičani su izuzetni, inteligentni, hrabri, iskreni, direktni, bistri ljudi, kojima apsolutno pripadam. Baš zato sam na svom prvom koncertu koji je bio u Zagrebu, punim glasom, uz pratnju trubača i pevačke grupe, zagrmela ‘ Oj, Užice mali Carigrade’.”

“Ne mogu da zaboravim kako smo se u Beogradu kao deca igrali na ruševinama mosta kralja Aleksandra, odnosno današnjeg Brankovog mosta. Bilo je mnogo zaostalih bombi po tadašnjem Beogradu, od kojih su mnogi moji drugari ostajali bez šaka, pa sam u tom smislu imala opasno detinjstvo. Bile su to godine velikog siromaštva, ali ljudska toplina i drugarstvo nisu nedostajali. Progovorila sam i propevala u isto vreme, soba mi se uvek orila od pesme. Kada sam slušala numeru Belle amie, oduševljavao me je prelepi glas pevača, skakala sam od sreće i zajedno s njim pevala: Nisi lep, al` si drag mome srcu, otmen, blag, belle amie… Scena me je oduvek privlačila, pa sam u osnovnoj školi počela da igram balet. Tata je bio užasnut, jer je to tada bila sramna profesija. Jednom sam dobila ulogu Pahuljice u predstavi Pepeljuga. Silno sam patila što nisam igrala Pepeljugu, znala sam ceo tekst i nijednu probu nisam propustila. Devojčica koja je trebalo da glumi Pepeljugu nije se pojavila na premijeri, pa su mi dali njenu ulogu i tako sam postala glumica”.

Otac Budimir i majka Katarina Petrović
Otac Budimir i majka Katarina Petrović

Olivera je po završetku osnovne škole upisala Drugu žensku gimnaziju, danas Petu beogradsku, tu se prvi put i zaljubila. Njena prva ljubav bio je poznati vaterpolista Milan Muškatirović Gale. Bude je najverovatnije zbog Oliverine lepote bio preterano strog otac, morala je da dolazi kući čim padne mrak, kada zakasni, slao ju je u ćošak, dok ga ne zamoli za oproštaj. U mladosti Olivera je bila nepokorna i tvrdoglava, sa ocem Budimirom je bila često u sveđi. Galeta, čuvenog vaterpolo golmana Milana Muškatirovića, upoznala je kada joj je bilo četrnaest godina na igranci. To je bila ljubav na prvi pogled. Svakog dana čekao je ispred škole i pratio do kuće… Za njihovu ljubav znala je čitava škola, a kasnije i ceo Beograd. Kada je Bude Krastavac čuo, dobro se raspitao o mladiću i ućutao, Gale mu se dopao, Olivera se sa njim zabavljala nekoliko godina. Po očevoj želji, Olivera se posle gimnazije upisala na Pravni fakultet u Beogradu. Ali je opet proradio nasleđeni erski prkos, sebe nije mogla da zamisli kao sudiju ili advokata. Posle dva meseca studiranja pobegla je u Pariz. Otac mesecima nije bio kod kuće jer je plovio Dunavom, a majka Kata je, posle dugih razgovora, stala uz Oliveru, spakovala joj je pun kofer hrane, u rukavicu joj je ćušnula nešto novca da joj se nađe.

Olivera je Mislila da će brzo naučiti jezik i upoznati grad u koji su se zaljubljivali svi umetnici, ali se razočarala. Lutala je po hladnom Parizu, od adrese do adrese, a onda je poznanica preporučila svojoj gazdarici, udovici sa dva sina, koja je živela blizu Trijumfalne kapije.

U Parizu je radila od šest ujutru do dva po podne i posle godinu dana takvog života rešila je da se vrati u Srbiju. Dok je živela u Parizu, bila je veoma primećena zbog svoje lepote i seksipila. Muškarci su stalno pokušavali da je osvoje. Tada joj se ozbiljno udvarao jedan zgodan monarh, čije ime nije htela da kaže, jer je i danas kralj jedne države. Ipak, nije uspeo da je osvoji, jer je još bila zaljubljena u Galeta, svoju prvu ljubav, koji je bio na odsluženju vojnog roka u Zagrebu. Po povratku u Beograd upisala je Pozorišnu akademiju, razišla se sa Galetom i upoznala poznatog kritičara Vuka Vuča.

“Stavila sam tačku na vezu sa Galetom, jer sam imala osećaj da me on sputava. Nije mogao da podnese to što sam nakon napuštanja Pravnog fakulteta upisala glumu. Bio je mnogo ljubomoran i nije mogao da podnese ljubavne scene koje su neke uloge podrazumevale, zbog čega se i završila naša dvogodišnja ljubav.”

Na Akademiji je bila u klasi profesorke Ognjenke Milićević, zajedno sa Petrom Kraljem, Stanislavom Pešić, Milenom Dravić, Brankom Zorić… 1962. dobila je stalni angažman u Narodnom pozorištu, iako je bila tek na drugoj godini fakulteta. Igrala je naslovnu ulogu u Koštani. Posle premijere osvanuo je tekst mladog kritičara Vuka Vuča, koji je napisao da je “milolika priučena balerina”.

“Ta rečenica zujala mi je u ušima i zaklela sam se da ću ga ošamariti kada ga budem srela”. Posle nekoliko dana srela ga je u Klubu književnika, prišla mu i opalila mu žestok šamar. Opšte ludilo u klubu. Vuk Vučo, mrtav hladan, kad se atmosfera stišala, Oliveru je zapitao: “Da li bi ste postali moja žena?” Svi prisutni su nazdravljali budućim mladencima. Olivera je imala 20 godina i htela je samo mladog kritičara da natera da je poštuje, nije znala šta da radi. Kad je svanulo sa svima prisutnim iz kluba književnika su se našli pred matičarem.

Olivera Katarina
Olivera Katarina

“Stidljivo sam promrmljala: Da, a Vuk mi je tada prvi put prišao i poljubio me. Otišli smo u njegovu prelepu kuću na Senjaku i on je s vrata rekao kučnoj pomoćnici da je doveo svoju ženu, Oliveru Vučo. Zamolio ju je da nam skuva kafu, a onda telefonirao nekoj da bi joj saopštio da se oženio. Nisam znala da je u vezi četiri godine i to me je osvestilo, pa sam zaplakala i promrmljala kroz suze da ga ne poznajem i ne volim. Poželela sam da što pre pobegnem, ali u tom trenutku zazvonio je telefon. Bio je to moj otac koji je s druge strane žice urlao i pretio da će me se odreći, jer sam izazvala tragediju. Miloš Žutić, glumac, njegov prijatelj, godinama je bio zaljubljen u mene, pokušao je da se otruje kada je čuo da sam se udala, a otac je tvrdio da će me ubiti ako mu se nešto desi. Pobegla sam kući, a otac mi je, čim me je ugledao, lupio šamar rekavši da sam obrukala kuću Petrovića i kako mi tu više nije mesto. Našla sam se na ulici i krenula ka Narodnom pozorištu, gde me je našao Vuk, očajan i osramoćen što mu je mlada pobegla. Nisam imala kud, pa sam mu se postiđena vratila. Naš brak nije funkcionisao, svađe su bile normalna stvar i on je sve više pio, a ja bivala sve očajnija. Nakon dve godine zajedničkog života, dok je Vuk bio u vojsci, odlučila sam da ga napustim. Kada sam mu to saopštila, skuvao je litar kafe i pustio gramofon. Satima smo sedeli uz Antonijev Adađo, plakali i opraštali se…”

Posle razvoda, Olivera nije mogla da se vrati kod roditelja, pa je od honorara koji je dobila za film Dobra kob iznajmila garsonjeru. Iako je u to vreme već bila poznata glumica, odjednom više nije bila po volji pozorišnim moćnicima. Sa dvadeset i dve godine zaljubila se u Ratka Draževića, direktora Avala filma.

Oliverin poster koji je preplavio Japan
Oliverin poster koji je preplavio Japan

“Ponudio mi je da s njim popijem kafu i ja sam pristala. Oči su mu bile krupne i crne, a iz njih je sijala beskrajna nežnost. Rodila se velika ljubav. On je bio Titov obaveštajac, tajanstvena i vrlo intrigantna ličnost. Tih dana trebalo je da se venča sa Terezom Kulundžić, bivšom ženom Žarka Broza, koja je živela u Londonu. Javio joj je da sve proda u Londonu i dođe u Beograd da bi se konačno uzeli. Nisam znala ništa o tome, sve dok Ratko nije pokušao da me sakrije, a u pratnji čuvara krijumčario me je kao najveće blago. Kada se ta situacija rešila, divno smo se slagali. S njim sam provela sedam godina i živela na visokoj nozi u Parizu, Milanu, Rimu… On je stvarao moju karijeru. Ipak sam ga napustila. Nije želeo da se ostvarim kao majka, hteo je da se posvetim samo karijeri i postanem svetska zvezda. Govorio je da majčinstvo nije za mene, jer svaka žena može da rodi, ali ne može da postane Olivera. Spakovala sam kofere i iz Rima pobegla za Beograd, a on je tada počeo da pije i alkohol meša sa sedativima. Posle toga pustio me je da odem.”

Iz literature o filmskoj i muzičkoj karijeri Olivere Katarine može se citirati: – “Dobijala je puno poziva iz inostranstva i u to vreme je dosta putovala po svetu. O njenom glasu i lepoti se pisalo svugde gde je nastupala, a radio televizija Italije – RAI ju je proglasila najlepšim glasom Mediterana. Upoređivana je sa najvećim svetskim zvezdama tog doba, a članak u Njujork Tajmsu je naglasio, rođena je nova Ana Manjani, dok su u francuskoj govorili da nema na čemu da zavidi Brižit Bardo. Čuveni kompozitor Šarl Dimon, koji je pisao čuvene šansone za Edit Pjaf, ponudio joj je da snimi njegove kompozicije, pa je uz njegovu pratnju na klaviru otpevala pesmu koju joj je posvetio. Nosila je naziv “Jedan dan posle kraja sveta”.

Olivera sa porodicom
Olivera sa porodicom

Kao interpretator izvornih narodnih pesama i ciganskih romansi, održala je više od stotinu koncerata širom sveta, snimila je singl i LP ploče sa srpskom, ciganskom, grčkom, indonežanskom i crnačkom muzikom. Pevala je kompozicije Enja Morikonea, Šarla Dimona, Doma Suzukija, Mikisa Teodorakisa, Kornelija Kovača… Posebno ostvarenje u oblasti zabavne muzike ostvarila je pesmom „Šu šu“, gde se sa zabavnom muzikom prepliću etno motivi. Izuzetno značajnim smatra se i njen singl album Četiri balade, sa kompozicijama Vokija Kostića. Album je sadržao četiri peama poznatih pesnika koje su pevale o različitim temama a to su: Balada o Vijetnamu (Vest sa Juga), Balada o Ženi, Balada o Ružama i Mačija Balada. Veliku popularnost je ostvarila i u Japanu gde je na japanskom za potrebe Međunarodnog festivala u Tokiju otpevala dve pesme kompozitora Doma Suzukija. Film Skupljači perja iz 1967. godine predstavlja pečat Oliverine karijere…

U čuvenoj francuskoj „Olimpiji“ održala je 72 uzastopna koncerta kojima su prisustvovale sve vodeće francuske zvezde filma i muzike toga vremena. Igrala je u desetak domaćih i dvadesetak inostranih filmova. Za film Goja nagrađena je na filmskim festivalima u Moskvi i Veneciji. Ipak njena najpoznatija uloga je u filmu Skupljači perja (1967) Aleksandra Saše Petrovića, koji je nagrađen na filmskom festivalu u Kanu. Ovaj festival je zatvorila koncertom, gde su pored nje pevale i Nana Muskuri i Dajan Vorvik. Glumila je u filmovima Puriše Đorđevića, Miće Popovića, Soje Jovanović, Đorđa Kadijevića… Kod inostranih režisera igrala je u filmovima Đanfranka Parolinija, Alberta Latuade, Majkla Armstronga, Konrada Vulfa…

Olivera Katarina je ostala zapamćena i kao „jedina žena pred kojom je klečao Salvador Dali nakon njenog koncerta u Parizu, budući da je bio oduševljen njenom lepotom i glasom.

Posle raskida sa Ratkom Draževićem, danima joj se udvarao predsednik Beograda Miladin Šakić, slao joj pisma u kojima je pisao kako mu je najveća želja da sa njom ima sina. U to vreme majka Katarina joj je umrla, Olivera je uzela majčino ime i udala se za Miladina s kojim je dobila sina Maneta.

Olivera Katarina u GKC 2017. godine
Olivera Katarina u GKC 2017. godine

“Posle godinu dana braka, ostala sam u drugom stanju. U trideset prvoj godini dobila sam sina i mojoj sreći nije bilo kraja, ali ona nije dugo trajala. Kada je Mane imao samo sedam meseci, njegov otac doživeo je tešku saobraćajnu nesreću, a s njim u kolima bili su Branko Pešić i Simo Zatezalo. Miladin je zadobio dve frakture lobanje, unutrašnje krvarenje… Svakodnevno sam ga obilazila dok je ležao nepokretan u bolnici i nekoliko godina posle nezgode ipak je preminuo. Ostala sam sama sa sinom, a sve što bi počela da radim, na neki volšeban način bilo bi stopirano. Držali su me izolovanu i bilo je dana kada sam mislila da neću izdržati. Početkom rata sa NATO, kada nije bilo šanse da preživim od penzije koja je iznosila jednu marku, otišla sam sa sinom u Ameriku. Živela sam u srpskom centru u Vinzoru, a Mane u Njujorku, gde je išao u školu koju je napustio kako bi počeo da radi kao konobar u kafiću. Krvavo sam se borila za svaki dolar i mnogo patila, a najteže mi je bilo to što je Mane morao da ispašta, zato što je sin Miladina Šakića i Olivere Katarine. Odlučila sam da prodam stan od sto pedeset kvadrata kako bih mu omogućila bolji život. Po završetku slikarske Akademije, izrazio je želju da ode u Španiju. Nakon studija u Madridu vratili smo se u Beograd.”

Poluužičanka Olivera Katarina, jedna je od najfatalnijih Srpkinja prošlog veka. O njoj i u Vikipediji između ostalog piše:
– Posle više od dve decenije, 2005. godine sarađuje sa Marinom Abramović na performansu Balkan Epik. Par godina posle, tj. 2008. godine, zaigrala je i na velikom platnu u filmu Uroša Stojanovića – Čarlston za Ognjenku. Iste godine održava veliki solistički koncert u Sava Centru. Nezaboravni su njeni snimci izvornih narodnih pesama: „Alaj mi je večeras po volji“, „A što ti je mila kćeri“, „Đelem, đelem“, „Verka kaluđerka“, „Niška banja“, „Crvena jabuka“, „Evo banke, cigane moj“… Pevala je šansone i pop muziku: „U ime ljubavi“, „Ljubav (sedim u jednom pariskom lokalu)“, „Pričaj mi o ljubavi“, „Budi moj“, „Nikad ne zaboravi dane naše ljubavi“, „Nije to, ljudi, istina“, „Šošana“…

Autor je zbirke pesama Beli badnjaci i zastupljena je u Antologiji pesama o Kosovu. Napisala je memoarsku prozu pod nazivom Aristokratsko stopalo. U novembru 2013. održala je oproštajni koncert u Sava Centru. U užičkom Gradskom kulturnom centru Olivera je imala književno muzičko veče, predstavila je autobiografsku knjigu „Aristokratsko stopalo“ , u kojoj su prezentovani svi njeni usponi i padovi poslednjih godina. Jedanestog maja 2018, održala je koncert u Beogradu u nekadašnjoj dvorani Doma sindikata.

Živko Ostojić: “Sedeo sam sa Budom više puta u Beogradu. Dolazio je u “Staklenac” gde smo se mi, Užičani, družili. Moj Vuk ga je znao i pričao o njemu. Verovatno ga je nešto podučio oko usne harmonike. Moj otac je u svakom sakou imao po usnu harmoniku. Kada bi išli negde u inostranstvo kupovali bi mu usnu harmoniku i tompuse. Naravno i zippo.”