Обиђимо још један круг око Парчића, сазнајмо још тога о господском Ужицу, те погледајмо неке од фотографија. На првој је познати ужички трговац Коста Деспотовић. Фотографију ми је послао његов праунук, Алексадар Тошић, који пише:
“На фотографији су моји прадеда и прабаба, Коста и Коса Деспотовић, са колицима која су купљена на отварању Сајма у Београду. У њима је моја бака, Биљана Деспотовић. Фотографисао их је Илија Лазић, који се задесио у кафани Хотела “Златибор”, у недељној шетњи 1940.год.”
Све до краја 1940. године, око Малог Парчића улице су биле под калдрмом, када ће бити покоцкане, на инцијативу председника Вучићевића, гранитном коцком. У позадини се види Хотел “Империјал”, а лево је Парчић. Калдрма је скинута, све је више аутомобила у Ужицу, што потврђује и саобраћајни знак који се види на фотографији, а који забрањује паркирање на тротоару. На овом делу Главне улице је данас Београдска робна кућа.
Нека ова фотографија буде разлог да нешто више кажемо о том “Империјалу”, који се налазио на углу према некадашњем фризерском салону или данашњој пицерији.
Газда Империјала је од 1932. године био кафеџија Марко Ристић. У новинској реклами је писало: “Хотел Империјал, издаје кост са сниженим ценама за готово, на купонске књижице с попустом, а за абонирце ручак и вечера 400 динара месечно, пиће одлично по сниженим ценама, као и преноћиште за путнике.”
Ужички чувар сећања, историчар Милорад Искрин, у својој књизи “Кафане и пекаре Ужица” пише: “Кафана је била, за понеке, на лошем гласу, тако да су Ужичани говорили да у њу ниједан поштен човек није улазио. Можда је то била ситна пакост. Њени гости су били слободни мушкарци, младићи, али замицао је тамо и по који жењен човек, познатији Ужичанин. Ту су биле певачице, које су уједно служиле и за “забаву” гостима. Уз певачицу, газда кафане је имао ангажованог виолинисту, када гост пожели да му се нека песма свира ‘на увце’. У времену од почетка 1933. па све до 1936, ту свирку је изводио ужички виолиниста Влајко Николић.”
У продужетку кафане Империјал биле су две пекарске радње Влајка Шуљагића и Бранка Ковачевића и две касапнице Милорада Шестића и Милутина Мајсторовића. Захваљујући оваком окружењу кафана “Империјал” је радила добро. Ту у близини је становала породица Дудић, која је дала поприлично познатих ужичких фудбалера. Ту на простору који заузима Београдска робна кућа, била је кућа Дрндаревића, у чијем се приземљу некад налазила кафана са пекаром, једна од најстаријих у Ужицу, отворена још 1887. године. Власник је био Стеван Дрндаревић. То је била кафана и пекара III класе. Стеван је умро 1891, па је његова жена издавала у закуп. У улици преко пута данашње Робне куће “Београд”, била је кућа познатог Ужичанина, Малише Шлања, коју је за време бомбардовања Ужица 1941, павши тачно на њу, разнела бомба.
И тако, Коста Деспотовић у својој недељној шетњи те 1940. године стиже са својом породицом до самог почетка дела Ужица који се и дан данас зове “Липа”, тада до киоска луксузних пецива “Здрављак”, Маре Ковачевић, моје поштоване “баба Марушке”. Прешавши улицу нађе се испред Хотела “Златибор”. Ту је време да се поздравимо са овим врсним ужичким трговцем, за сада. Каква је то трговина била, говори ова реклама са страница часописа, а и какав је домаћин и газда Коста Деспотовић.
У кругу око Парчића је Зграда Окружног начелства (Општина), направљена 1927. године. Ужичани, када су престали да се диве згради, улазили су у “Округ” и дивили се мермерним степеништу, говорећи: “Као у двору”. Стил градње јавних објеката у времену после стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и фасадном пластиком је говорио о господској европској култури у унутрашњости у српским градовима. Жељи да се градско становништво Србије приближи тој европској култури, Ужичани су дали велики допринос, нарочито у деловима господског Ужица. На фотографији детаљ мермерних степеништа у ужичкој Градској кући (Општини).
Нигде у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца током двадесетих година 20. века није било више државних радова као у Ужичком крају. Пут Ужице – Златибор, лепи Александров мост на њему, пут Ужице – Вардиште, пруга према Вишеграду, којом се Ужице повезало са остатком Краљевине, а може се рећи и светом. Изграђене су и покретне радионице за уски колосек, прва стабена зграда у Ужицу за железничаре. Градило се пуном паром, чекић се чуо на све стране, стене су пуцале.
“Челичне мишице Личана и Херцеговаца разбијају све што пред собом нађу. Радника је доста, а сваког дана пристижу нови. Сви ти сироти људи иду за послом, траже хлеба ма колико далеко од њиховог родног места. Већина је била на раду у Македонији, многи су раније радили по Бугарској, Тракији, Анадолији. То су кршни људи, добре нарави, дружељубиви. Ужичани их воле и са њима се добро слажу. Ужице воле више, веле они, од свих других места. Ужичка им се ракија много свиђа.” Писало је тада у локалним новинама.
Прошло је 16 година од изградње “Округа”. Господски центар Ужица око Парчића добио је свој познати изглед, када је Богосав Бодић 1933. године завршио Хотел “Палас”. Вековна калдрма, коју су неимари старог Рима поклонили градитељима света, добро се уклопила у ужички сквер. Модерна гранитна коцка ће га красити од 1940 године на општу радост ужичких аутомобилиста.
Тих година између два рата никада се у Ужицу није просуло више новца. Многи су ћупови били пуни, многе су куће никле. Многи су нови аутомобили зазујали улицама. “Берићет! веле стари људи; Пропаст! Веле млађи зеленаши! Како је – тако. Ужице ради, и овде ће се благост осећати пуних пет, па и 10 година.”
На северној страни Малога Парка 1930. појавише се познати обриси уз стару кафану “Два багрема”, велелепни хотел, а 1933 појави се и реклама у новинским огласима:
“СКРЕЋЕ СЕ ПАЖЊА ПУТУЈУЋЕМ СВЕТУ
Коме је потребан удобан хотел да посети
НОВООТВОРЕНИ ВОДЕЋИ ХОТЕЛ ‘ПАЛАС’ У УЖИЦУ
Који располаже са најмодернијим уређеним собама, апартманима, текућом топлом и хладном водом, централним грејањем, гаражом.
Хотел се налази на најлепшем месту, тако да пружа диван видик на шумовиту околину у непосредној близини парка.
Домаћа и страна кухиња, затим првокласна пића. Цене строго утврђене, тако да је приступачан свакоме. За удобност гарантује дугогодишњи хотелијер БОГОСАВ БОДИЋ”.
Богосав Бодић (1890-1945) је власник првог правог европског ужичког хотела у Ужицу. Остало је сећање: – Био је госпоствен човек. Ожењен ћерком Перка Шундерића. То је била једна дивна жена. Нису имали деце. Становали су десно од Кремића дућана (на Алексића мосту на оној кривини где је данас основна школа).
На фотографији је Хотел “Палас” и Ресторан “Бодић”. Испред “башта” с тендом, обавезни лијандери, уштиркани конобар Милан Лучић (после II св. рата директор у хотелу) у ставу “добродошли”. Свраћала је ту ужичка господа пре поласка на посао на јутарњу кафу. После посла на криглу пива пре ручка. У Паласу је била изузетна кухиња и избор квалитетног пића. У кухињи је све контролисала витка супруга хотелијера Бодића. Кухињу је месом снадбевао најбољи ужички месар, Миле Мршевић. У тадашњем Паласу се, за разлику од данашњег, нису приређиване никакве свечаности или забаве. Била је то мирна кафана за озбиљну господу. Смештај у хотелу на највећем нивоу за оно време. Боеми су свраћали у Палас, нарочито после II рата, а посебно када је срушен стари Хотел “Златибор”. Посебан однос су имали са старим предратним угоститељем, који је сада радио као конобар у Паласу, Љубишом Бурлићем Бурлом.
Неке Бурлине Љубишине духовитости у ново време је преозео Апо, цењени конобар у Паласу седамдесетих, осамдесетих година 20 века. Ми гимназијалци дођемо у башту и поседамо. Нас троје има за кокту, пијемо их онако у круг по гутљај. Остали за састављеним столовима испред себе воду са ратлуком “на чачкалици”. Апо преноси оно Бурлино: “Идите па седите доле крај чесме крај Парчићића, вода првокласна. Немојте се наливати овом бајатом и ко зна каквом водурином”.
Лале пише: “Време је поодмакло скоро ће фајронт. Кад келнер Љубиша Бурла доноси нову туру пића, ама једно исто пиће свима. Први реагова Лазо Глобус:
– Шта је ово Љубиша, ја пијем виски, малу руску вотку, човек пије вињак?
– Како Лазо, шта је? Видиш по чашам,а по три деци да је слепиш. И то од најбољег вина и најбоље соде као за господина Боровића.
– Ти, Љубе значи само упамтио Коканово пиће, изгледа није могло више да ти стане у памет у ово доба, – нашали се Лазо.
– Па, Лазо, и ја то пијем! – на то ће Бурла, и диже чашу окренут Кокану! Да му се тата, а богами и он, није заливао добрим вином, ко зна да ли би тако стасит, па леп израстао. Хајте живели! – Па се само господин Лазу тише обрати:
– Попијте сви, Лазице, да не враћам. Неће вам ништа фалити, школе ми!
Чаше мелодично зазвекеташе, испијају Бурли у здравље, па шта би друго кад је овај дивни шаљивџија у питању.
Ужице је после рата имало очувана два хотела – “Палас” и “Златибор”. У хотелу “Палас” имало је 16. соба и 37. лежаја. Палас је био хотел “Д” категорије. Хотел “Златибор” је имао 25 соба са 45 лежаја и није имао категорију, у то време је имао више одллику “преноћишта”. У Ужицу од 15. јуна 1948. створено је градско угоститељско предузеће после национализације свега и свачега. Државно предузеће је имало 66 запослених. Као самостална кафана ради ресторан “Париз” на “Липи” до 1951. год, када долази до раздвајања тог првог предузећа на самосталне кафане. У лето, тачније августа месеца 1954, 10 угоститељских објеката формира ново угоститељско предузеће, које ће добити и носити деценијама познати назив “Слога”, која је у свом склопу имала: три ресторана, три бифеа, 4 кафане. Једна од кафана је радила само у летњој сезони, кафана башта у Великом парку код Ружића источника.
Поред “Слоге” постојало је угоститељско предузеће “Липа”, у чијем саставу су били ресторани, “Париз”, “Пролеће”, кафана “Топ” и бифе “Стадион”. Поред ових кафана, самостална кафана је била “Шумадија” и “Слобода”. Од 10. септембра 1962. сви “државни” ужички угоститељски објекти, а приватних није било, удружују се у предузећу “Слога”.
Посетиоци послератних ужичких кафана, ношени романтичним заносом, заобилазили су нове кафане и модернизоване старе, чак су и неким старим које су и даље радиле, давали и незванична имена. Тако је кафана “Шумадија” имала име “Труман” или “Код Глиша”, по својим некадашњим шефовима. Кафана на некадашњем Зеленом пијацу, “Зелени пијац”, била је позната као кафана “Шангај”, или су је звали по чесми, која је некада била у њеној близини, “Талпара”; кафана на Ракијском пијацу – кафана “Конго”. Бифе “Стадион” назван је “Порт Саид”, а кафана „Пролеће“ у Крчагову имала је име “Џакарта”.
Ужички писац и боем, Лале Милосављевић, написа: “Свет лептира напушта лампионе, зора начиње дан, а мени и тада и сада није лако да напустим добро друштво и лепо расположење. Увек сам, а и сад бих да продужим, у добром старом Хотелу “Златибор”. Нисам био, а верујем, ни сада нисам са таквом жељом.”
“Драги поштовани професоре, директоре, песниче, књижевниче и ми имамо такве жеље у овом времену друге деценије 21. века, али су нам срушили већину кафана. Нема више, сем помало у оној више сеоској крчми, званој “Ера”, ни мало духа старога, али и боемског Ужица” – Предраг Ковачевић.
Милорад Искрин у својој књизи “Кафане и пекаре Ужица” пише: “После рата, кад је “Палас” прешао у друштвену својину, кафана је добро радила једно дуже време. Ту су често одржавани пословни ручкови или вечере. Овде је између осталих радио и “жива легенда” ужичког угоститељства – Љубиша Бурлић. Увек је био спреман за шалу и са сталним гостима које је познавао, а и са људима које први пут види. И писац ових редоова је имао необичан први сусрет са овим духовитим човеком. Сео сам у ‘његов реон’ и како је било зимско време, затражио чај. Он ми је једноставно одбрусио: ‘Молим те иди преко пута (у Хотел “Златибор”) ако хоћеш чај. Попи куивано вино!’ Разуме се, мом запрепашћењу није било краја. Онако збуњен, први пут у животу, попио сам кувано вино. Нисам знао да се шали, схватио сам то озбиљно.”
