У биоскопу “Златибор” играли су филмови: “Партизанске приче”, “Слабе жене”, “Голи град”, “Очи љубави”, “Петроградске ноћи”, “Млади мужеви”, “Црна орхидеја”, “Девојчица тражи оца”. У Дому ЈНА: “Римске приче”, “Ласточка”, “Шпијун”, “Херкул и краљица Лидија” “Шињел”, “Године радости”.
У Дому ЈНА су гостовали чланови београдског варијетеа “Орфеум”. Неколико младих певача, хумориста Љуба Степановић – “човек са хиљаду лица и гласова”, који је са успехом забављао и Тита. Одушевио је ужичку публику, разликовао се по фином духу и шармантном гесту, начину извођења. Његов хумор и имитација нису подсећали на стандардне скечеве наших тада познатих комичара. Новинар “Вести” Слободан Ћетковић о овом догађају је написао:
“У групи младих певача није било изузетних гласова, али су скоро сви освојили симпатије публике ненаметљивим држањем и углавном добрим певањем. Програм је заиста био помало једностран, јер су преовлађивале америчке мелодије. Највише изражајности и сигурности било је у пријатном и дубоком гласу Слободана Ђорђевића. Он је показао своје могућности и разноврсним репертоаром песама. Нена Ивошевић пева специфичним, допадљивим гласом, коме нису одговарале све композиције. Добро је певала и Татијана Трајковска, али без нарочитих личних својстава. Мушки дует Марковић-Мирковић приметно је подржавао стране узоре. У програму је скромно учествовао и Александар Топас. Све је пратио добро увежбани Београдски забавни оркестар.”
Ужице се снадбевало водом 1961. из два извора, који су давали у кишном периоду довољно воде колико је било потребно граду. Али, када дође лето или сушни период у граду се и у вишим пределима осећао недостатак воде. Тада није много не помагао резервоар испод Поре у коме се преко ноћи скупљала вода да би дању подмирио потребе све већег броја досељеног становништва, ширења града, и савременог начина живота. Зато је одлучено да се у Турици изграде два бунара са црпном станицом. Превиђено је да појединачни капацитет бунара буде 100 кубних метара воде у секунди и да бунари буду цевима спојени са градском мрежом. После ове, прве фазе, решено је да се реконструише градска водоводна мрежа, која тесна и неразвијена не би могла да трпи већа оптерећења. Након тога планирано да се изгради резервоар на Доварју.
Иако није било довољно воде, Ужичани нису штедили воду, на јавним чесмама и у двориштима ретко су биле затворене славине. У предузећима нико није водио рачуна о чесмама, па су израчунали да ако се вентил промени кошта 100 динара, а ако се не промени кроз исту славини исцури воде за 2000 динара…
Најављено је отварање Више педагошке школе, која почиње са радом у школској 1961/62. години. Први студенти су могли да се упишу на групу руског језика и групу математике са општетехнишким образовањем. Сем тога просветна комисија је одлучила да се изграде основне школе у Кесеровини, Шаргану, Витасима и Мокрој Гори. Да се у Прибоју отвори истурено одељење ужичке Економске школе. Одлучено је да се вечерња политичка школа припоји радничком униварзитету “Радован Драговић”. Да се у основној школи у Севојну отвори 5. разред, а у Стапарима и Дрежнику 7. разред. Због оскудице простора у ОШ „Андрија Ђуровић“ биће премештено 5 одељења нижих разреда заједно са учитељима зато што су у “Душану” дограђене нове учионице. Од страних језика одлучено је да се највише уче енглески и руски језик, нарочито у основним школама.
Овога августа су Ужичанима је највише муке наносила врућина. Југославија је била најтоплија земља у Европи, температура је достизала до + 44 целзијусових. То је била у Ужицу досада највећа забележена температура у историји града. Како је то изгледало?
“Четвртак 10. август 1961. 13 часова. Сунце неумољиво пржи и диже живу до две четворке. Несносна врућина, нигде облачка. На истопљеном асфалту отисци стопа ретких пролазника, босих и обувених. Над градом се таласа врели ваздух, као после великог пожара. Тешко се дише. Из земље избија топлота, успављује и ошамућује, јара опија, много јаре, више него икад. Град је остао пуст све се преселило на плажу, у шуме, на море. Ипак неки су морали да раде.
Милутин Лазаревић поштоноша морао је пешке на други спрат само због једнога писма. Зној му облива лице, пробија блузу. Ко зна по који пут се пење на други трећи спрат у току дана, каже: “Врућина је несносна, али такав је мој посао, на сунцу проведемо 4, 5, часова и пропешачим двадесетак километара дневно, пошту разносимо и пре и после подне. Све зграде које су виде од једнога спрата морају на улазу имати сандучиће за пошиљке, нико за то не мари као да ми поштари нисмо од крви и меса.“
Два млада аутомеханичара Жико Поповић и Остоја Лазић у транспотном предузећу “Ласта” на угрејаном асвалту испред гаража (биле су тамо где је касније изграђена техничка кола и факултет у ул. Николе Пашић) на усијаном асфалту испред гаража од Музеја намештали су гуму једном аутобусу, голи до појаса и замазани подвлаче се под кола да отклоне квар, зној цури, посао одмиче. “Није угодно, купамо се у зноју, сунце нам проби главу. Путницима треба обезбедити сигурну вожњу, овим аутобусима већ поподне треба да путује неколико стотина путника у разним правцима. Људи журе на одмор. Ми ћемо на одмор у септембру, на јесен, када буде мање посла.“
Саобраћајни Милиционер Душн Кресојевић је стајао са белим навлакама на рукама испред Блока “Ц” и као да није марио за врућину, посматрао је ретке аутомобиле. “Не обраћам пажњу на врућину, такво је моје радно место, на њему се мора бити будан. Возачи се понекад забораве. Возе великом брзином, а неки и немају дозволу за вожњу. Откако је отворен магистрални пут, саобраћај се нагло повећао, Ужице је постало тесно. А убудуће ће бити још теже. На пример, у току 24 часа, на раскрсници код музеја прође 2500 возила. То је повећање саобраћаја за око 70 % у односу на предходне године. „
У центру града на Тргу нема никога трг је пуст. Нигде ни једнога пролазника, неколико туриста се расхлађује пивом испред градске кафане. Сунчни часовник је показивао 13,30 часова. Испод њега радници ГП “Златибор” Саво, Радован и Синиша су скидали скеле. Сунце се одбијало од фасаде новога позоришта, одбија се и убитачно пече. Гвоздене цеви су готово усијане.
Радован, висок младић широких леђа, је рекао: “Тако је код нас, грађевинских радника. Зими нас бије хладноћа, а лети врућина…“ Само су они који морају да раде били на улицама. Где су остали?
