Oktobar 1966. godine

78

Ovoga meseca oktobra Umro je najpoznatiji užički fotograf, majstor, Ilija Lazić… Prvu fotografiju je napravio 1912. godine kao dvanestogodišnjak. Zabeležio je dolazak srpske vojske u Užice 1918., demonstracije maja 1927. slikao je Užice i Užičane hiljade događaja koji čine vizualnu istoriju grada. Prvo na staklenim pločama a kasnije na celulidnoj traci lajka formata aparatom bez koga nije mogao da zamisli nijedan dan. Nita njegovoj kameri nije promaklo najlepši snimci prirodnih lepota, razglednica Užica i užičkoga kraja, sačuvao je od zaborava svečanosti i radosti Užičana. Slikao je sve, od najlepših žena Užica do užičkih bekrija – boema. Negov foto aparat više od pola veka nije prestajao da beleži vreme.

Ilija Lazić hroničar sa fotoaparatom
Ilija Lazić hroničar sa fotoaparatom

Sa aparatom u ruci, čika Ilija Lazić će ostati uvek živa hronika nažega Užica. Da se ne zaboravi sigurno pobrinućemo se mi koji se bavimo prošlosti Užica a i oni koji će se baviti u vremenu koje dolazi. Ilija Lazi} je bio i veoma duhovit čovek, imao je tu ersku crtu. Jedom prilikom došao da uzme slike svoga razreda jedan užički maturant, koje je Ilija fotografisao u Malom parku pored “hladjaka vilenjaka”, paviljona u kome je nedeljom svirala bleh muzika. Pa pita majstora: – Kako sam ispao? – Nisi ispao: Evo te u prvom redu – odgovori mu Lazić.
Ovoga meseca je umro i poznati užički predratni kafedžija Radisav Bučevac inače otac fotografa “Vesti” Milovana Bučevca.
Asvaltirana je Jug Bogdanove ulice, koja je bila prekrivena kockom. Asvaltiran je i prostor iznad Društvenog doma i Pošte koji je planiran za parking. Radove je vršilo preduzeće 29. novembar.

Hidroelektrana "Bajina Bašta"
Hidroelektrana “Bajina Bašta”

Završena je Hidroelektana Bajna Ba{ta. Tito je pustio u probni pogon. U Branu visine 90 metara, {irine u temelju 89,7 metara, {irine, u kruni 6 metara. Du`ine u kruni 461 metar. Ugrađeno je cementa za čiji prevoz bi terebala kompozicija voza od 400 kilometara, 994.000 kubnih metara. Ugrađeno je 10.350 tona armature. A kada se jezero napunilo u njemu je bila akumulacija od 340 miliona kubnih metara vode. U toku izgradnje od 10. septembra 1959. godine poginulo je sedam radnika. U njenoj izgradnji je učestvovala većina značajnih preduzeća Titove Jugoslavije.
U “Desi Petronijević” su skratili poslovnu godinu na 10, 5 meseci, “Sreten Gudurić” je podizao ulične kioske za prodaju viršli i peciva… Tada su rešili da poznatu užičku lepinju ne proizvode na klasičan način jer su nabavili mašinu za mešenje testa i pres mašinu za merenje testa. Tako su užičke lepinje postale drugačije, sve na izgled iste, “drugačijeg ukusa”, kako se sećaju Užičani. Na svu sreću kod “Šuljage” nastavljeno po starom receptu” do današnjih dana. Tako kada se danas pomisli na užičku lepinju u isto vreme se pomisli na malu radnju na Megdanu u ulici Petra Ćelovića.
Prvog oktobra je održana svečanost na Kadinjači povodom puštanja savremenog (asvaltiranog) puta Užice – Kadinjača. Prisutvovali su Rajko Ječmenica sekretar sredskog komiteta KP, presednik sredske skupštine Sreten Cvijović, presednik sredskog odbora Veljko Stamatović, sekretar opštine SK Radisav Zečević, presednik užičke Opštine Petar Antonijević. o značaju puta je govorio Todor Damljanović: „Dužina puta je 14 kilmetara širine 6 metara a od devetog do četrnestog kilometra 5 metara“. Rečeno je: “Izgradnjom ovoga puta prilaz legendarnoj Kadinjači postao je pristupačniji. Za svega 10 do 15 minuta može se doći automobilom iz Užica. Put ima ekonomski značaj, naročito za povezivanje zapadne Srbije sa istočnom Bosnom”.
U Ferijalnom domu je formirana samostalna ugostiteljska radnja u kojoj su se obučavati učenici ugostiteljske struke u saradnji sa Školom ućenika u privredi… Održana je prva republička izložba u holu Društvenog doma. Prvu nagradu od 150.000 osvojio je užičanin Milomir Božović za pronalazak “cirkular za rezanje drveta sa kružnim transportom”. Drga nagrada od 100.000 dinara je pripala doktoru Milošu Milićeviću i Milošu Aleksiću takođe užičanima za “uređaj za ušivanje kod rasekcije želuca i creva”. Dragutin Jakovljević radnik iz Užica je dobio treću nagradu za “novi sistem ubetoniravanja eksera u montažne nosače rebraste tavanice”.

Knjiga "Zolj", Vegovića, "Vesti# 1966.
Knjiga “Zolj”, Vegovića, “Vesti# 1966.

“Vesti” su objavile knjigu Miodraga Vergoviža “Zolj”. Tada je napisano: “Zolj je knjiga u kojoj Miodrag Vergović daje živu plastičnu predstavu o opštoj atmosferi i načinu života u užičkoj čaršiji početkom ovoga veka, u kojoj dočarava porodične i drštvene odnose ljudi toga vremena”.
Održana je izložba fotografije u Domu JNA. Bile su izložene 152 umetničke fotografije koje je izložilo 80 autora iz 30 jugoslovenskih foto-kino klubova. Žiri je odlučio da prvu nagradu dobije Ivan Filipin iz Splita za fotografiju “Eksplozija prašine”. Takođe prvu nagradu, u konkurenciji sa područja užičkoga Sreza dobio je Vlako Kovačević profesor fizičkog u Učiteljskoj školi za fotografiju “Svetlarnik”, koju je snimio u „S soliteru“ tokom završnih radova.

Rako Subotić i njegove "bebe"
Rako Subotić i njegove “bebe”

Dobio je priznanje i Rako Subotić: “Strućna komisija košarkaškog saveza Srbije na svom poslednjem sastanku odlučila je da trenera vaše ženske ekipe Raka Suboti}a, za svoj nesebičan rad tokom niza godina, a na polju uzdizanja ženske košarke u vašem klubu, a i u samom gradu, pošalje na Evropsko prvenstvo za žene u košarci koje će se odr`ati 1-10 0ktobra. Rako Subotić je već četiri godine trenirao užičku žensku košarkašku ekipu, pokrenuo i rad ženske pionirske ekipe i tako bio veoma zaslužan za sve veću popularnost košarke u Užicu.
Rekorder davalac krvi u užičkom kraju tada je bio radnik supa Miodrag Mojsilović Jaje, on je dao krv 35 puta. Počeo je da daje krv još kao učenik trećeg razreda užičke Učiteljske škole. Rekao je: -“Najlepša uspomena, koju nikada neću zaboraviti odnosi se na onaj dan pre tri četiri godine. Eto, rodila žena dvojke, sina i kćerku. Bila joj je potrebna krv. Dao sam 700 grama. Sretni otac radnik u šumskom gazdinstvu bio mi je zahvalan i sinu dao moje ime”.
Na Glavnoj ulici su postavljeni zaobraćajni znaci, tako je regulisan saobraćaj tako više njom nisu mogli da se kreću zaprežna vozila, motorcikli i kamioni. i parkiranje je bilo regulisano.
Radio servis na incjativu glavnoga šefa Siniše Stefanovića je uveo novu uslugu; prevoz uređaja do servisa i natrag. Dovoljno je bilo telefonom broj 21-260 i ako je u pitanju manji kvar bio bi otkonjen u stanu a ako je veći uređaj bi bi popravljen u servisu (bio je u stanbenoj zgradi preko puta muzeja) i vraćen u stan vlasnika.

Na glavnoj ulici je regulisani parking prostori prvi put ovoga septembra 66.
Na glavnoj ulici je regulisani parking prostori prvi put ovoga septembra 66.

“Sloboda je pobedila u Užicu “Spartak” iz Subotice sa 4:0. Golove su dali: Bogdanovi} dva gola, Pavlović i Slović”. Posle utakmice od navijača Slobode je uručena pesmica i otkriven autor koji je pisao pesmice o „Sčpboci“, zvao se Veljo:
Nema igre bez truda i znoja,
ni bodova bez iskrenog boja!
Nema slavlja bez prepune torbe,
ni pobede bez junačke borbe!
U bioskopu “Partizan” su igrali filmovi: “Ljubav u Las Vegasu”, “Moja draga Klementina”, “Pod okriljem noći”, “Herkul osvaja Atlantidu”. Održano je i veče zabavnih melodija u bioskopu na kome su nastupili Đorđe Marijanović, Radmila Mikić, Tamara Šarić, Zoran Georgijev. Pratio ih je “Plavi ansambl”. U domu JNAsu prikazivani filmovi: “Fatamorgana”, “Vinetu”, “Sre}a”
Muzika je svirala u restoranu “Plaža” svako veče, u hotelu “Zlatibor” osim ponedeljkom. Najbolji ćevapčići su bili u “Trumanu” i “Parizu”. Proja sa kajmakom i sirom je jedino mogla da se dobije u “Krčmi kod Ere” tu je bio i odličan pasulj u zemljanom loncu”. Riblji specijaliteti su mogli da se dobiju jedino u restoranu “Plaža”.
Bilo predviđeno da se nova pozorišna zgrada zvanično otvori 29. novembra. Užičani su potpisali ugovor sa ateljeom 212 koje je bilo u obavezi da odigra do kraja sezone za Užičane sve svoje predstave od kojih su bile najpopularnije: “Koktel” koju je režirala Mira Trajilović, “Krmeći kas” od Aleksandra Popovi}a, “Ko se boji Virdžinije Vulf” od Tomasa Ebija, “Kafanica, sudnica, ludnica” od Brane Crnčevića.