Sahrana je u Užicu između dva sv. rata, a i posle Drugog svetskog rata pedesetih i šezdesetih godina 20. veka bila društveni događaj. To je bila prilika da Užičani iskreno žale za umrlima i isprate ih u večnost, ali i prilika da jedni druge vide, popričaju. Groblje na Dovarju je bilo mesto rastanka, ali i mesto susreta.
Porodice umrlog čekale bi pune ruke posla. Valjalo je urediti kuću, zatvoriti kapke ili navući zavese, očistiti sobu gde će se žaliti. Najčešće je to bila pokojnikova spavaća soba,gde treba pripremiti i obući umrloga za sahranu. Za to su bili predviđeni užičani koji nisu članovi pokojnikove rodbine. Bdenje uz pokojnikov odar, čuvanje mrtvoga, trajalo je od popodneva i celu noć, do sledećeg jutra. Noć čuvanja pokojnika protekla bi u prepričavanju dogodovština iz života umrlog. Na bdenje bi dolazili prijatelji i rodbina, a kako je Užice bilo malo mesto gde su se svi poznavali nije bilo čudno videti i neke koji su dolazili na svaku sahranu.
Porodica bi se nalazila u pokojnikovoj sobi, a oni koji bi se došli izjaviti saučešće i žaliti sedili bi u dnevnom boravku ili kuhinji. Za njih bi bi se pripremilo posluženje.
Do kraja šezdesetih svaka užička sahrana krenula bi iz kuće pokojnika, ili iz bolnice ako je tamo preminuo, do crkve, ako je bio vernik, gde bi bila održano opelo,. Zatim bi se formirala povorka do groblja iza kola, zvanih “konkordija”, koji su vukli konji. Užičani bi kad bi prošla povorka iza konkordije, koji su se našli na ulici, odavali počast pokojniku. Konkordija bi došla do ispod groblja na Dovarju a sanduk sa pokojnikom bi zatim do grobnog mesta preneli na rukama. Kad je izgrađena mrtvačnica deo tog događanja je nestao.
U to vreme ispraćaj pokojnika je trajao gotovo celo popodne. Tu je bila tzv. Partijska sahrana, kada pokojnik ne bi bio sprovoden po crkvenom običaju. Članovi komunističke partije umesto krsta na umrlicama i na groblju su označavani sa zvezdom petokrakom. Tako je sahranjen i moj deda Vitomir Kovačević 1958. godine što potvrđuju i priložene fotografije. Na druge dve fotografiji je sahrana iz 1960. godine. Sad je sve drugačije i adekvatno današnjem vremenu brže.
