Stigli smo u našoj hronologiji do aprila 1964. godine. Bilo je to doba blagostanja, mirnog života, medija bez senzacionalizma, bez huke, žurbe i sulude trke za novcem. Bilo je to vreme kada se porodica okupljala za stolom i ručala u tri, najkasnije pola četiri. Doba kada su roditelji imali vremena da se prošetaju sa svojom dečicom. Vreme ljubavi i mode, Užica punog dvorišta sa cvećem i voćem. Seljaci iz okolnih sela svako jutro su gradskim porodicama donosili mleko u ranim jutarnjim časovima, da deca kad ustanu imaju sveže mleko. Ostale potrebštine sa sela se moglo nabavljati na Zelenom pijacu, dole ispod Trga na keju, a ostalo kad se pređe drveni most u Međaju.
Međaj je svojevremeno bio veliko sastajalište grada i sela. Od zelenilom okruženog jaza, uz njega reda kuća poznatih užičkih porodica, bila je gola utabana zemljom ledinina, sve do reke na kojoj je bio Stočni pijac. Bila je to baš bučna pijaca, prepuna rogova, repova, kola, slame, sena, užadi, povodaca, bičeva, muva, novčanika, džeparoša, prevaranata, brabonjaka i balege, gde je u moje vreme užički inspektor Megre, praćen sa dva milicajca, pažljivo osmatrao u svom tom gužvanjcu ljudi i stoke. Kao podstanar i uljez, skrajnut uza samu reku, natovaren na kola ili natrpan u džakove, na Stočnoj pijaci se, u oblaku bele prašine ili u grmenu prodavao na kilo i kreč. Sećam se prodornog skičanja prasića, blejanja ovaca i jaganjaca, goveda koja preživaju, lenjo mašu repovima.
Pazarnim danom taj užički pijac je bio prepun ljudi, junadi, krava, teladi, volova i bikova, ogromnih vunenih ovnova uvrnutih rogova, ovaca i jagnjadi, da igla nije imala gde da padne. Pre rata i tokom okupacije bilo je tu rogatih i bradatih jarčina, koza čije je gusto mleko bilo lek protiv tuberkuloze, koza sa nestašnim jaradima, pričali su stari cenjeni Užičani. U moje vreme šezdesetih i sedamdesetih godina itd. nije ih bilo, jer ih je posleratna vlast zabranila. Bilo je utovljenih svinja, crnih, belih, kovrdžavih mangulica. Tu je bio kako bi danas rekli parking, ali za konje sa drvenim kaubojskim na ćirilično p mestima za vezivanje.
Kada bi se seljaci, posle pazarnog dana sa svim svojim ariklima i pratećom opremom, razišli u svoja zlatiborska, požeška, lužnička i bajinobaštanska sela, Međaj je mogao da posluži za neke druga uzbudljiva događanja. Tu bi dolazili i italijanski luna parkovi, cirkusi, ringišpili, “Zid smrti”… Na početku ovog aprila Stočna pijaca je premeštena u Adu, ali narod se okupljao po navici u Međaju. Gužva kao i obično pazarnog dana, između konjskih kola, grupa seljaka okupljena oko ovaca. Glas sa strane:
– Drugovi, zabranjena je prodaja stoke na ovom mestu. Stočna pijaca je u Adi.
Glas iz grupe:
– Kad ne smeta inspektorima, šta se ti mešaš u tuđa posla?
U pozorištu je izvedena premijera “Gospođa ministarka”.
U bioskopu Partizan su igrali filmovi: Ruski “Pastir Kostja”, italijanski “Svake noći nova godina”, francuski “Ručak na travi”, “Daj da se volimo”, “Mačka pruža kandže”.
U Domu JNA: sovjetski “Aljošina ljubav”, američki “Poslednji voz iz Gan Hila”, čekoslovački “Neiskorišćeni alibi”, “Žil i Džim”, domaći “Dr”, nemački “Dokažite alibi”.
U Domu JNA je održano je takmičenje horova, prvu nagradu je osvojio hor O.Š. „Dušan Jerković“ pod upravom Miloša Broćića, drugi je bio hor ”Živko Ljujić” iz Nove Varoši, a treći je bio hor O.Š. „Nada Matić“, kojim je dirigovao Vanja Sudžilovski.
Pričalo se o tome, da bi bilo dobro da se Trg ozvuči i da na njemu bude igranka sa “muzikom sa ploča”. Predsednik omladine je tada bio Dragan Stanković koji je rekao: “U svakom slučaju treba nastojati da Trg što više oživi. To se mora postići na razne načine. Mogu se organizovati igranke, mogu se priređivati logorske vatre, mogu se organizovati priredbe KUD-a.“ A Milenko Đurić (isti onaj užički legendarni fudbaler i muzičar) predsednik u Centru za kulturu radničkog univarziteta naglasio je:
– Na Trgu treba da bude više klupa da bi više ljudi dolazilo na njega. Kada ozvučeenje bude gotovo treba ga koristiti za emitovanje muzike i drugoga programa. Ovo bi mogao da preuzme na sebe Radnički univarzitet ili Opštinski komitet saveza omladine. Lepo bi bilo kad bi nedeljom svirao jedan orkestar.
Otvorena je nova prodavnica nameštaja u ulici Vukole Dabića 11. Ime prodavnice bilo je “Treska”.
Turica je dobila prvu prodavnicu koju je otvorila “Gradina” i dala joj ime po imenu naselja.
Alkoholizam je bio jedan od najozbiljnijih problema u užičkom srezu, s obzirom na proizvodnju i potrošnju alkoholnih pića. Pri centru za socijalni rad otvoreno je savetovalište za alkoholičare još 1961. godine.
Došao iz Bajne Bašte otac jednoga užičkog studenta i zaustavivši prvoga prolaznika na Trgu upita ga:
– Gde je ovde Studentski klub?
– …?!
– Pisao mi je sin da ga u svako doba dana i noći mogu naći u klibu.
– Ah – seti se prolaznik Užičanin i pokaza rukom starcu na Gradsku kavanu…
Poznati fudbaler beogradskog prvoligaša dugo se nije pojavljivao na fudbalskom terenima. Lekari su konstatovali da je povređen meniskus i predlagali operaciju. Fudbaler je došao u svoje rodno Užice, otišao kod poznatog Pera Bakića (kuća mu je bila u Cerskoj ulici). Pošto ga je najpoznatiji užički “ortoped amater” pregledao, namestio mu je iščašeno koleno. Istoga dana je viđen kao trenira na stadionu sa fudbalerima Slobode.
I dan danas kad neko ugane nogu, ruku ili ga pritegne bol u leđima Užičani se sete opančara Pera Bakića. Lično ga još pamtim, obučen po „narodski“, sa obaveznom šajkačom, prslukom i pantalonama rajtoznama (jahaće pantalone), opancima sa nosom i kaiševima koje su opasivali vezene čarape, crven u licu, mladolik, nasmejan. Stalno je negde žurio. Kuća mu je bila tu na uzvišenju nekadašnje 7. jula, danas Mage Magazinović, i Studeničke i većina Užičana je znala gde je kuća „za nedaj bože“…
Perova opančarska radnja u posleratnom vremenu nalazila se u blizini nekadašnje Zelene pijace, preko puta kafane „Zeleni pijac“, tj. kovačke radnje braće Antonijević, poznatijih kao Pujdovci. Pred Perovom radnjom veoma često su se mogla videti volujska kola sa posteljinom, u kojima su dovozili nekoga povređenog da mu Pero pomogne. U vreme poljskih radova povrede su bile česte. Padne sa stoga dok denu seno, ili sa stabla dok se kreše lisnik za zimu, seku drva za zimu, ubira letinu, tresu šljive ili beru jabuke i kruške. I za sve te povrede, tu je bio Pero u opančarskoj radnji.
Ali, koliko se sećam, najčešći Perovi pacjenti su bila užička deca koja su u svojim igrama preterivala u hrabrosti. Da li su pala sa neke stene da bi uzbrali cvet, ili sa drveta dok su sakupljali ptičija jaja, sa neke voćke ili polomili prste šutirajući tešku krpenjaču, uvek je bio tu „čika Pero“ da pomogne. U tom vremenu patrijahalnog vaspitanja, užički klinci bi često išli kod Pera pre nego bi roditelji saznali za povredu, jer bi najpre dobili batine zbog nestašluka, pa tek onda bi ih vodili… Moj otac Vlajko nije primenjivao to patrijahalno vaspitanje kad su povrede bile u pitanju. Odmah bi me odveo kod Pera, koji bi strpljivo opipao bolno mesto da utvrdi o čemu se radi, pa ako je uganuće ili iščašenje zgloba, vraćao bi sve na svoje mesto, uz malo bola koji bi ubrzo nestao, sve se završavalo.
Jednom ga je moj otac Vlajko pitao kako je otkriven taj njegov urođen dar da namesti svaki prelom noge, ruke, ključne kosti ili polomljena rebra, da uganuća i iščašenja otklanja na tako jednostavan način. Rekao je, da je kad je bio u vojsci, otkrio taj svoj dar. Služio je u sanitetskoj četi, i jednom dok je čistio prašinu, slučajno je oborio jedan ljudski skelet koji je služio za očiglednu nastavu pitomcima. Dok se sve rasturilo nije oklevao, prionuo je na posao i ubrzo do najsitnijeg delića postavio je sve na svoje mesto. Pri tome se nije koristio nikakvim udžbenikom ni anatomskim atlasom. I sam iznenađen takvim darom poverio se jednom svom drugaru, posle čega se pročuo i počeo da pomaže onima koji su tražili pomoć.
