U Aprilu stupio je na snagu i novi red vožnje na glavnoj ulici zbog korzoa od 18. do 21. važila je zabrana za sva motorna vozila sem lokalnog autobusa i kola hitne pomoći.
Ovog proleća je bila i to da su se na ulicama T. Užica pojavili autostoperi hipiji sa zapad. Stariji Užičani su ih radoznalo posmatrali, neki su se kratili. Nekad su dolazile i manje hipi komune u obično u folcvagenovim kombijima. Jednom se u Užisu par dana zadržala i jeda poveća hipi komuna koja je putovala iz Engleske u starom autobusu na sprat. Nama mladim užičanima koji smo bili deo gradske pop culture, okrenutima roku i Vudstoku autostop nije bilo stran još od 1968. godine pa i druženje sa hipi nomadima.
Autostop je bio jedan od najeftinijih načina putovanja. Po tradiciji putovalo se sa palcem okrenutim prema gore baš onako kako je publika u starom Rimu držeći palac visoko i uspravno tražila milost za gladijatora. Stopitalo se u pokretu ili stajanjaem na ivici puta, okrenutom Saobraćaju sa podignutim pacem. U to vreme autostop je bio prava avantura, upoznali bi dosta ljudi stekli mnogo prijatelja, ponekad bi smo došli u veoma nezgodne situacije. Odličan je osećaj voziti se nakon dugog čekanja. Tada vozači koji su primali autostopre većinom su bili ljubazni ali bilo je i loših vozača kao i veoma opasnih ljudi. Lično sam do svoje ženibe 1975. godine stopom obišao celu Jugoslaviju i bio u desetak evropskih zemalja putujući stopom, sa crvenim SFRJ pasošem. Bila su to neverovatna iskustva.
Možda neko od mlađih želi više da sazna pa da krene u stopersku avanturu? Šta je potrebno za stopiranje? Pored opreme – šatori, odeća i razne korisne stvari na putu, mora se imati cilj, ali treba da se znaku neke stvari. Nikako u autostop bez novca jer će se avantura pretvoriti u obično lutanje. Nikako ne stopirati na brzim delovima puteva, na graničnim prelazima jer je zabranjeno. Uvek izgledati uredno, prljavi i neuredni su na lošem glasu. Imati iglu konac, češalj i sedstva za higijenu. Izgledajte civilizovano. Ideja da celo društvo putuje stopom jer je zabavnije i sigurnije nije dobra u Evropi vozači tri stopera doživljavaju kao pretnju, zato najviše putovati stopom u paru.
Tokom stopa, računate najvše na sebe. Stalno tražite prevoz, sedeti u hladu znači da vam je tu dobro i da nigde ne idete, i kad se polagano hoda, bliži ste cilju. U proseku prolaznim automobilima može se dnevno preći 700 km. s tim da ga ne prekinete tamo gde je krov i hrana. Potrebno je uspostaviti kontakt sa vozačem na udaljenosti. Jezik izrazi lica i gestovi su međunarodni. Nakon sticanja iskustva na kratkim rutama, može se poći nepoznatim putevima. Stop je bio doživljaj i avantura ovih sedamdesetih godina.
Vratimo se gradskim temama “Gradina” je otvorila svoju sedmu samoposlugu na Aleksića mostu, tako što je renovirala klasičnu prodavnicu “Gorica”. Ova prodavnica je radila non stop i bila dobro snadbevena. Tada je direktor Gradine bio Miloš Marijanović koji je rekao da će preduzeće u budućnosti nastaviti da otvara ovakve prodvnice.
U Savez komunista primano je svakoga dana poprilično mladih što je objavljivano u svakom broju “Vesti”. Obično su davali ovakve ili slične izjave: “Dugo ću pamtiti ovaj trenutak, dan kad smo moji drugovi i ja postali članovi partije. Svesni smo težine zadatka koji stoji pred nama, ali smo i ponosni što ćemo se sa starijim dugovima boriti za njihovo izvršenje”. Obično su to bili srednjoškolci najbolji đaci ili predsednici omladine u školama.
Na ulici se sreli dva klošarski raspoložena sa ulica Užica svima znanana užičanina – Kalaj i Divljo. šta radiš – pita Divljo. Ništa?! Bogami, lepo ti je to zanimanje. Lepo, lepo, samo je velika konkurencija – odgovori Kalaj. Gde si pošao? To ni sam ne znam. E, onda ću da ti pravim društvo – reče Divljo.
Posle usvajanja republičkog plana gasifikacije. Užičani su se pitali kada će gas stići u Užice, makar samo do Valjaonice koja je polako upadala u krizu daljeg razvoja. Nije bilo lako bez Vlajka.
Svetislav Tijanić novinar “Vesti” je napisao: “Uskoro će početi sa radom škola vajarstva za one koji imaju smisla za vajarsku umetnost. Na zahtev Kluba omladine i Opštinske konferencije Saveza omladine, Opštinsko veće Saveza sindikata je ustupilo jednu od svojih slobodnih suterenskih prostorija koja se ovih dana čisti i adaptira za vajarski atelje. Vajarskom školom će rukovoditi stručno lice”. Svele nije napisao da je to “stručno lice” njegov rođeni brat vajar Branko Tijanić. U to vreme sam svraćao kod Branka u atelje, sećam se da je vajao poveliku Titovu bistu i da je tu bilo desetak srednjoškolaca zainteresovanih za vajarstvo. Inače tug de je bio taj omladinski atelje koji je vodio Branko Tijanić danas se nalazi užički “Sivonja”, hotel “Zlatibor”.
Inače Branko Tijanič Rođen je 27. septembra 1939. godine u zlatiborskom selu Šljivovica Srednju umjetničku školu završio je u Sarajevu kao jedan od njenih najboljih đak. Na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu od grupe profesora dobio je epitet najtalentovanijeg studenta. U neobičnom ambijentu svog ateljea, smeštenog u vodenici, u rodnom mestu Šljivovica, radio je monumentalne spomenike i biste ljudi iz zlatiborskog kraja, kao i javnih ličnosti iz srpskog političkog i kulturnog života. Danas je u vodenici spomen galerija. Njegova dela su bronzana statua generala Drže Mihajlovića u Ivanjici, spomenik genereralu Krsti Smiljaniću na Zlatiboru. Bio je koautor je spomenika norverškim internircima u Gornjem Milanovcu i tvorac spomeničkog komleksa žrtava fašizma u Sevojni.
