Gago, šta je ovo? Gde je moj grad…

30

U današnjem Užicu, kojeg neizmerno volim, ponekad se osećam kao stranac, jer toliko se sve rušilo i gradilo, da ni ja koji važi za jednog od najboljih poznavaoca Užica ne mogu da pohvatam konce šta je i gde bilo. Ne volim beton i velike zgrade, više volim manje zgrade, kuće i stare fasade. Godine 2018. mi je bio prijatelj iz Kanade, inače rođeni Užičanin. Malo je prošetao kroz grad i rekao mi: “Gago, pa šta je ovo? Gde je moj grad i gde su oni ljudi? U šta se ovo pretvorilo, gde su dvorišta?”. Pitam se šta bi mi danas rekao za ljude odkako je kroz voljeni grad protutnjao Kovid 19…

Ja lično volim ono starije Užice, sa kućama, lepim prozorima i odžacima, sa živinom, golubovima i semenkama u bioskopu, prijatnim ljudima. Ta slatka nostalgija me muči i ja svakodnevno stvaram na osnovu nje.

Ako bih što kraće opisvao umetnost, i to onu kojom se i ja bavim, do njenih najsitnijih crta, tako kratko da da bude jednu reč, onda bi to bila reč ,,nostalgija”. Jednostavno ,,nostalgija”. Nostalgija za prošlim vremenom, prošlim trenutkom, njenom lepotom, za prošlim osećanjem trenutka koja su se u njemu desila ili izrodila. Trenutak u kom otplovim očima umetnosti, i ne vidim ništa oko sebe, samo osećam. A onda to samo nestane, prođe, i ne mogu a da ne razmišljam o tome kasnije. Ipak čvrsto ostane tu negde da natera da nastavim da gradim ideju nezaborava koja je samo prošla kroz mene, koja mi je na trenutak dala neopisivo blagostanje. I za kraj, ostavila nešto poput ,,zadatka” ili čak ,,dužnosti”, koju prihvatim širom raširenih ruku srca, da bi to nešto stvorio, napisao, ili bar pokušao da ispričam i podelim sa drugima. Zato smatram da će umetnost uvek biti tu negde i živeti kroz dela onih kojima je dala nešto tako malo, a tako veliko od sebe.

Fotografije: 1,2,3. Centar Titovog Užica snimci iz aviona početkom sedamdesetih godina 20. veka. Iz vremena moje mladosti