April 1975.

25

Sedamdesete su bile po mnogima “najbolje godine” bivše Jugoslavije. Mislim da nije za to najbolje bilo presudno materijalno blagostanje, pre će to biti, sigurnost, mir i odsustvo “kolektivnog stresa”. Naši su gradovi bili na samom vrhu svetske liste po bezbednosti. Naši roditelji nisu brinuli da će imati novca za naše školovanje koje je za sve, bez izuzetka, bilo besplatno. Niko, pa ni penzioneri nisu strahovali da li će imati novca za lečenje, koje je takođe bilo besplatno za sve. Radno mesto je bilo sigurno do penzije. Niko se nije plašio da će zbog izgubljenog posla ostati na ulici usled nemogućnosti da otplati kredit.

Bilo je naravno mnogo bogatijih zemalja od Jugoslavije, ali ne i onih gde se tako živelo spokojno i gde su gotovo svi bili u istom rangu – srednje klase. Mi mladi i deca tih godina, bili smo oslobođeni svih tereta i strahova za budućnost, rasli smo ušuškani sa pogledom u budućnost od koje nismo ništa više očekivali. Imali smo sve što smo želeli.

Nekadašnje žalosne vrbe u parkiću kod Doma JNA
Nekadašnje žalosne vrbe u parkiću kod Doma JNA

Retko bi nas nešto u gradu iznenadilo kao što se dogodilo na samom početku ovoga aprila 75’godina. April i dolazak proleća je započeo čuđenjem mnogih Užičana: Zašto? Ko je to naredio i zbog čega? Kome su one smetale? Nikakav odgovor nije bio uteha za ono što je zauvek nestajalo. Umesto odgovora čuo se rezak zvuk motorne testere čije se sečivo sve dublje zarivalo u meko telo žalosnih lepotica. Neko se setio da u parkiću ispred Doma JNA iseče dve velike prelepe žalosne vrbe, posađene dve decenije ranije. U drevnim vremenima nastalo je verovanje da je žalosna vrba spustila svoje grane da bi zaštitila i sakrila Majku Božiju kada je pred progoniocima bežala sa Isusom. Za ove žalosne vrbe vezana su mnoga sećanja, veliki i mali događaji. Pod njihovim senkama su se sastajali ljubavni parovi. Tu su vaskrsavale zaboravljene ljubavi izgovarane najlepše reči o ljubavi i sreći. Tu su se krili oni pobegli sa časova iz Gimnazije i Ekonomske. Noću je tu ispod njih prespavao na kartonima posle dugog lumpovanja i bančenja poneki iznemogli bekrija. Većina je zapamtila njihov zaklon izlazeći sa igranki iz Doma JNA sa devojkama tu su se sakrivali i ljubakali slušajući muziku i glas Đoka pevača koji je dopirao iz bašte Doma JNA.

Stajali smo i gledali kako radnici seku i tovare na traktorsku prikolicu isečena debla vrba kada je našao stari Užičanin Stanković poznati pčelar zastade i prokomentarisa: “Eee velika šteta, žalosna vrba je najmedonosnija rana proletna biljka, daje 50-100 kg meda po hektaru i mnogo polena. Vrba koje čine ovu pašu, kod nas Užicu sada nema dovoljno za postojeći broj košnica. U ovo doba potrebe pčelinjih društava za unosom cvetnog praha su veće nego za unosom nektara, jer su zalihe praha pri kraju, a meda obično ima dovoljno. Žalosne vrbe poboljšavaju pčelinje paše po kalendaru cvetanja, idealno vreme za žalosnu vrbu jeste mesec mart”. Među okupljenima se našao i dr. Đuričić koji se nadoveza na starog pčelara: “Vrbova kora sadrži tanine i glikozid salicin, pa se koristi u medicini. Interesantno je znati da zahvaljujući upravo ovom svojstvu vrbe duguje i postojanje jednog od najpopularnijih i najrasprostranjenijih lekova na svetu – aspirina”. Tako i mi radoznalci koji smo žalosno posmatrali kako nestaju žalosne vrbe ispred Doma JNA naučismo nešto novo o vrbi.

. Karoserija autobusa “Rakete” u Buaru Terazijskom, foto B. Radojčić
. Karoserija autobusa “Rakete” u Buaru Terazijskom, foto B. Radojčić

“Raketa” je prodavala stare karoserije autobusa Otpadu. Otpad svima koji su hteli. Ovih dana su se mogla videti zprežna kola koja su vukla karoserije van Užica da postanu “vikendice” ili skloništa od nevremena čobanima, Šupe… I danas po selima oko Užica, na livadama Zlatibora ove 2021. može se videti trula karoserija prepoznatljivih raketinih boja koja kao da je tu pala sa druge planete, da kvari pejzaž prelepe planine.

Zlatibor ovih dana aprila 1975. godine je ovako izgledao. Hiljadu objekata zauzelo je njegove brežuljke i uvuklo se u borovinu staru tek četrdesetak godina. Odmarališta, hoteli, stacionari, stotine vila i kuća za stanovanje, samoposluge, uspinjača, sauna i – šezdesetak hiljada posetilaca godišnje. Urbanizacija se zavukla u doline ispod Čigote, na Vodice, protegla na Borovu glavu, prema Čalovcu, Oku. Brana u Ribnici zaustavila Rzav i gomila ga u milione kubika vode za potrebe te urbanizacije, tih šezdeset hiljada gostiju i dve hiljade ovdašnjih stanovnika, ukljućujući i centar opštine Čajetina.

Kraljeva česma
Kraljeva česma

Od bezbroj česmi i pumpi, na Vodama i Palisadu ostala je česma kod veštačkog jezera, starija od Majskog prevrata, balkanskih i turskih ratova, nekad “Kraljeva voda” tada “Partizanska”. Nepresušna, nezagađena, hladna, osvežavajuća. prvobitno namenjena najamnim radnicima koji su tu pravili vile dobrostojećih Beograđana i Užičana, koji su bogatstvo ubirali gajeći dželape volova, hraneći ih na prirodan način na suvatima od “Đurđeva do Mitrova dana” i bili sirovina za čuvenu pršutu na Beogradskim i Sarajevskim trpezama.

Nekad su ovde prolazili karavanski putevi za Srbiju, Crnu Goru, Bosnu, za Šumadiju. Luč i karan se “izvozio” kukuruz uvozio. Granica dveju carevina nikada nije mirovala. Presecali su je neprijatelji, rodoljubi, hajduci. Asfaltna traka je vijugala umesto karavanskog puta. Prostor seku telefonske i električne žice. Stada ovaca su postala retkost, posle rata ih je bilo mnogo hiljade grla, koja kada naiđu trava ne niče nekoliko godina, koren joj se zatre. Ove godine su se pojavio veliki broj “električnih čobanica”, malo žice, baterije, krdo “blokirano”. Ovčarnci kao razvaline, svedoci su prošlosti propadali su nepotrebni.

Najmanja crkva brvnara na Zlatiboru-Murtenica
Najmanja crkva brvnara na Zlatiboru-Murtenica

Tornik na kome je veliki stub za TV emtovanje, obrastao u sneg i maglu. Murtenica sakrila snežne nanose pod skute jela, pa se zeleni. Mir narušavaju motorne testere i brujanje kamiona. Buldožer radi. U pauzama se priča o nekadašnjim hajducima. Put prema Beloj reci i Jasenovu. Jasenovo van sveta i veka, asociacija na bedu, zaostalost, siromaštvo, crni hleb, trošne kuće, nekad. Ove 1975. Mesna zjednica koju čini nekoliko sela, nekoliko hiljada stanovnika. Kuće bez lojanica i petrolejki. U kuhinjama i dvorištima slavine i voda, kupatila, bojleri, kuće opremljene modernim nameštajem televizorima i radio aparatima, travnjaci, novoizgrađene štale. U centru ambulanta, dobro snadbevene prodavnice. Poljoprivredni fakultet je ovde izgradio oglednu stanicu, najbolje uspeva ječam, krompir i grašak na čijim džakovima piše “made in Jasenovo”. Jedini problem što mladi odlaze Užice i većina tamo ostaje. Ipak, neki su se vratili i zaposlili kao poljoprivredni tehničari, ekonomisti, nastavnici… U blizini na padini ušuškana među borove Murtenice, ugnezdila se neobična crkva brvnara za koju se veruje da je jedna od najmanjih u zemlji, sa svega 12 kvadrata, ali i jedina od drveta koja nije uništena tokom turske vladavine. Kako veruju meštani, za to je zaslužna legenda koja kaže da su agu, na čijem imanju se nalazila, izvestili da su crkvu donele vile baš na to mesto, pa iz straha nije smeo da je dira, te bogosluženja nikada nisu ni prestajala.

Prvi broj časopisa Bazar
Prvi broj časopisa Bazar

Užičanke su i ovog aprila 1975. Godine najviše čitale Politikin časopis Bazar koji je nudio je sve ono o čemu su žene maštale: ljubav, modu, putovanja u daleke zemlje, egzotičnu kuhinju, uzbudljive priče, reportaže o poznatim ličnostima, savete kako da budu lepe, negovane i srećne. Uz standardni repertoar priča o aktuelnim uspesima i popularnosti novih zvezda među glumcima i pevačima, “Bazar” je kao jedan od organizatora jugoslovenskog izbora za mis, na naslovnim stranama poklanjao veliku pažnju i kandidatkinjama ovog izbora. Naravno da je jedna od glavnih tema u časopisu bila moda, prikazi u slici i reči najnovijih modela i kolekcija sa svetskih modnih pista ili iz poznatih dizajnerskih ateljea. Ipak, i pored originalnih pariskih modela, naslovne strane “Bazara” su uvek popularisale i jugoslovensku, a kasnije i srpsku modu. Čitateljka “Bazara” tada je bila ozbiljna savremena, žena koja se ne pita za godine, srednjeg i visokog obrazovanja, ekonomski samostalna, između 28 i 55 godina starosti, Užičanka jasnog pogleda na svet. Ispostavilo se, da je u jednoj porodici moguće, da čak tri generacije čitaju ‘Bazar’. Petinu čiatalačke publike ipak su predstavljali muškarci kojima sam i sam pripadao. Časopis je u toku svog dugog postojanja uspeo da sačuva svoj osnovni moto da svojim čitateljkama ulepšava život i zato je i danas ostao u samom vrhu popularnosti ženske štampe i generalno štampe za porodicu. U “Bazaru” nikada nije bilo tračeva i vulgarnosti, naprotiv uvek se tu mogla naći lepa književnost, obrazovni članci, recepti ukusnih jela.

Prvi broj časopisa za ženu i porodicu “Bazar” izašao je15. decembar 1964. godine. Na naslovnoj strani bila je mlada glumica Milena Dravić.