I ovog marta Užice i njegovi Užičani uživali u zdravoj i srećnoj urbanoj romansi sa svojim gradom koji je cvetao, u svakom smislu. Ove 1975. kafane, knjižare, pijaca, park, bioskop, pozorište bili kultna užička mesta koja se vole i redovno posećuju, koja čine život lepšim. Zašto je sedamdesetih godina Užice odisalo posebnom svežinom, a užičani disali punim plućima. Zašto Užice sedamdesetih godina 20. veka volimo i rado ga se sećamo kako se živelo, gde se izlazilo, šta se slušalo, kako su izgledali užički izlozi, šta se na kioscima prodavalo, kakva se moda terala, koje dečije igre se igrale, gde se plesalo, kakvi su se filmovi gledali? Zato što je to tad bio grad našeg detinjstva i mladosti. Prošetajmo značajnim događanjima i pomenimo neke zaboravljene značajne Užičane i ovog marta 1975. godine
Ovoga meseca umrli su Veljko Vlahović i Ivo Andrić Užičani su ih ožalili sa pijetetom. Počeli su radovi na izgradnji Carinske ulice. Vera direktorka bioskopa je nastavila da kreira pepertoar, “za svačiji ukus i uzrast”, evo kako je izgledao repertoar poslednje nedelje ovoga meseca. Prvo je prikazan ratni film sa Marlon Brandom, Mongomeri Klifom i Din Martinom, sledeći je bio ”Zabranjeni Dekameron”. Pre podne je prikazivan Diznijev dugometržni crtani film “Sviraj moju muziku”, pa “Surova Oklakoma” akciona drama sa Festa i na kraju na zahtev publike prikazan je “Prohujalo sa vihorom”. Vreme dok je Vera bila direktorka smatra se zlatnim dobom užičkog bioskopa kada se tražila karta više, vreme u kom je još cvetao posao užičkim tapkarošima.
Tada je veliki broj mladih sakupljao bioskopske plakate kojima su ukrašavali svoje sobe. Sećam se da je bilo otimačine oko plahata filma “Surova Oklahoma”. U zimsko doba donja sala Gradske i bioskop su na neki način bili povezani i najznačajnija kultna mesta u večernjim časovima u Užicu.
Fotograf užičkog Muzeja bila je Natalija Radivojević, gde je došla iz fotografskog studija Ilije Lazića. U to vreme je to bilo pomalo čudno, jer je ovaj posao smatran da je muška privilegija. Slikala je skoro sve značajne događaje, tragala za starim snimcima i umnožavala ih.
Tada je rekla: -“Fotografijom se bavim pune dve decenije. To drugovanje je počelo iz moje radoznalosti koja me je zagolicala još u rodnom Vrbasu, naime na jednom prvomajskom izletu jedna žena je snimila jednu grupu učenika među kojima sam bila i ja. kasnije razgledala sam njen rad i dugo razmišljala kako se lik može preneti na papir”.
Dragica Bindaš postaje učitelj znatiželjnoj Nati, život je dovodi u Titovo Užice gde se kao fotografski pomoćnik zaposlila u fotografskom studio i radnji, Jednoj od najstarijih i najpoznatijih u Srbiji, radnji majstora Ilije Lazića. Od 1958 je postala fotograf u Narodnom muzeju. Udala se za Mila Radivojevića, mog čiču koji je držao relektričarsku radnju na starom Zelenom pijacu.
Dragomir Žunić je postao prvak Srbije za Mlađe seniore na 6.000 metara. Njegov trener Milijan Cvijović tom prilikom rekao: – “Žunić se potpuno predao radu na stazi. Treninzi se održavaju dva puta dnevno, što je preko pedeset treninga mesečno! Gledajući ga kao čoveka sa čvrstim karakterom i njegovim shvatanjem treninga, uz optimalne uslove rada njegovi rezultati će biti poznati i van granica naše zemlje. Oduševljen sam njegovim odnosom prema radu, drugovima i drugaricama u klubu i meni kao treneru”.
Pošto više nije bilo SKOJ – a za dan škole za kvalifikovane radnike “Radoje Marić” u savez komunista je primljen 31 učenik. Posle je govoreno o razvojnom putu a onda su uručeni pokloni profesorima koji su proveli 10 godina u školi: Jeleni Zečević, Blažu Borozanu i Momčilu Ostoiću. Za dve decenije rada je nagrađen je Radovan Filipović. posle je bio recital koje su pripremili članovi kulturne sekcije posvećen NOB – u i revoluciji. Nakon toga mladim komunistma u Muzeju je održan čas istorije.
Posle pređenih 881 kilometar sa startom u Perućcu i ciljem na Tari i tri brdsko – brzinska ispita na zaleđenim putevima Tare u klasi do 1.300 kubika na reliju “Tara 75” prvi je bio Užićanin Prvoslav Šmakić. Rođen je Užicu, tu u podnožju Zabučja, sin dobrostojećeg užičkog kafedžije Mila Šmakića, čija je na daleko poznata kafana “Car Dušan” bila u donjem delu Žitnog pijaca na Glavnoj ulici, kod raskrsnice Megdana. Šmakića imanje se prostiralo uz stari Zlatiborski put, imalo je veliki voćnjak pun različitog voća. Posebno je bilo jabuka i krušaka svih vrsta, zlatne paramenke, kolačare, kožare, senebije, budimke, kruške maslinke, arapke, pa šljive, orasi, razne trešnje… Mnoge generacije užičke dece su zapamtili taj Šmakića voćnjak, koji se protezao sve do česme na „Kuki“. Svoju ljubav prema moto sportu u drugoj polovini šezdesetih godina Šmaka je preneo na relije i to je potrajalo više od 20 godina. Najpre je vozio fiću, pa NSU i na kraju „stojadina“. Bio je član reprezentacije Jugoslavije na prvenstvu Balkana 1969. Šmaka je bio idividualac u sportu, od samog početka. U fudbalu je bio golman, uspešno se bavio boksom, gimnastikom, plivanjem, streljaštvom, biciklizmom, motosportom. Govorio je: „Use i u svoje kljuse“ i znao koliko može da očekuje pomoći od drugih. Takav je bio u sportu, takav je ostao u životu. Nekada ga je Užice slavilo, bio je junak generacija proglašavan za sportistu godine. Zatim zaboravljen. Zaslužio je Šmaka užičanstveni ne zaborav. Osvojio je preko pedeset pehara, gomilu medalja dok ga nije povreda odvojila od sporta. Na svečanosti posle završetka relija prisutne je pozdravio Radiša Gačić, predsednik Međuopštinske konferencije Saveza komunista, inače učitelj iz Bajne Bašte, pehare je pobednicima uručio general – major Krajimir Grbović.
Krajem meseca u ranim prepodnevnim časovima došlo je do požara u magacinu knjižare “Pobede” koji je izazvan nehatom. Tu je uključen rešo da bi se skuvala jutarnja kafa. Zahvaljujući veoma brzoj intervenciji užičkih vatrogasaca požar je veoma brzo ugašen pa šteta od 66.000 dinara nije bila velika.
